Izvor: Politika, 18.Jan.2011, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arsen: Može li Yu rok na aukciju
„Prvi put, drugi put, treći put, prodato! Artikal broj devet, originalni rukopis pesme ,Žena drugog sistema’ Branimira Džonija Štulića, prodat je gospodinu za 30.000 evra”, kaže konferansije aukcije i prelazi na sledeću stavku: „A sada, dame i gospodo, artikal broj deset – gitara Milana Mladenovića, vođe grupe ,Ekatarina Velika’. Ovaj instrument ste mogli čuti na legendarnom drugom albumu benda. Licitacija je otvorena. Molim vas, dajte svoje ponude”.
Ovakva aukcija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za sada je nemoguća, mada u svetu odavno nije neuobičajeno da se memorabilije slavnih muzičara prodaju za velike svote. Papir na kojem je Bob Dilan načinio prvi zapis stihova čuvene pesme „Vremena se menjaju” prošlog meseca je prodat za 422.000 dolara. Vremena besparice promeniće se i kod nas i tada će neku paru sigurno vredeti i predmeti iz zaostavštine domaćih rok umetnika.
--------------------------------------------
„Na kocertu Boba Dilana bio sam dvaput, ali nisam izašao fasciniran”, kaže Arsen Dedić na vest da je originalni rukopis američke muzičke ikone prodat za basnoslovnu svotu. „Dilan ipak nije veliki poeta poput Leonarda Koena ili Žaka Brela, gitaru svira kao Kemal Monteno, ne peva, nego, što bi rekli u Dalmaciji, grinta i visok je tek metar i žilet. Dakle, ispunjava sve uslove da bude velika zvezda”, poentira Dedić na kraju opisa koji bi, da nije izrečen blagim tonom i završen dobroćudnim smehom, delovao kao da je iscrtan žiletom, bez imalo simpatija za portretisani model. Dedić priča kako nikada o sebi nije razmišljao kao o autoru za čije bi rukopise, na primer za pesme sabrane u kultnoj zbirci „Brod u boci”, jednog dana bogati kolekcionari takođe mogli da daju velike pare. U ovom trenutku, sudeći po njegovim rečima, on ne uživa status „zaslužnog umetnika” kojeg država dvori kao nacionalno blago dok se elita otima za njegovo društvo.
Ali, teško je poverovati da se, pre ili kasnije, i to neće desiti. Naposletku, makar trebalo čekati još 30 godina, doći će i vreme kada će se u bivšim jugoslovenskim republikama novca domoći i oni čiji je ukus dovoljno rafiniran da po aukcijama ne plaćaju, na primer, 2.000 evra za donji veš turbo-pevačice, i to onaj koji su već videli na njoj u zajedničkoj spavaćoj sobi, već će na ceni biti relikti ozbiljnih umetnika. A tada, uz Dedićeve, sigurno će vredeti rukopisi bar još dva muzičara – Milana Mladenovića i Branimira Džonija Štulića.
– Teško je prognozirati šta će publika da voli za nekoliko decenija. Ali, već je očigledno da rad ove trojice ima trajnu umetničku vrednost. Ako u budućnosti aukcijsko tržište bude otvoreno i za prodaju memorabilija rok muzičara, neće biti traženi samo rukopisi, već i razni predmeti. Komplete gitara, na primer, Klepton i slični prodaju po astronomskim cenama. Neće se zaustaviti samo na instrumentima, na kojima su komponovali svoje velike melodije, nego i na svakakvim sitnicama kojima su se služili – kaže Slobodan Konjović, višedecenijski muzički urednik radija Studio B, kultni disk džokej koji je svojevremeno prvi u Beogradu puštao najnovije ploče iz Londona i Amerike.
„Kada bi iz neke arhive dokaza izronio pištolj kojim je Mark Čepmen ubio Džona Lenona, šta mislite koliko bi novca nudili kolekcionari”, retorički pita Srđan Gojković Gile, lider „Električnog orgazma”, „novotalasni” saborac i drug Milana Mladenovića iz srednjoškolskih dana.
– Uz umetničku vrednost, smrt autora ili kraj karijere uslov je da bi njegovi rukopisi i predmeti postali vrhunski plaćeni. Da je kojim slučajem živ, možda Milana još ne bismo spominjali u tom kontekstu. Ni Džoni ne bi zadobio tako kultni status da nije otišao u dobrovoljno izgnanstvo – navodi Gojković.
Još jedna osobina Dedića, Mladenovića i Štulića čini najizglednijim kandidatima za šampione budućih aukcija. Oni su i simboli nostalgije za, u Dedićevom slučaju, boljom prošlošću, odnosno, kada je reč o Mladenoviću i Štuliću, za šansom, prokockanom osamdesetih godina, da se odlučimo za bolju budućnost Balkana kako je ovaj prostor zvao i doživljavao Džoni. Konačno, oni su voljeni širom bivše Jugoslavije, a što više obožavalaca – veće su šanse da se nađe neko dovoljno dobrostojeći da plati za memorabilije iz njihovih legata.
Ako se njihova imena u ovoj priči sama po sebi nameću, pitanje je jedino gde se sada nalaze rukopisi Džonija, Milana i gospon Arsena i da li ih neko od prijatelja čuva kao sentimentalnu uspomenu, možda već svestan da će njegovi unuci moći i da ih dobro unovče. Mladenovićevi su, veruju Konjović i Gojković, mahom kod njegove majke. Neke poseduje i Peca Popović, poznati rok novinar, kojem je kofer pun slika i tekstova, objašnjava on, svojevremeno donela Margita Stefanović, klavijaturistkinja „Ekatarine Velike”. Štulić, svedoči Popović, sve pesme, objavljene i neobjavljene, drži u fasciklama, ali ih, kao što bi neko možda pomislio za njegovu pomalo egomanijakalnu personu, ne čuva ljubomorno samo za sebe.
– Džoni voli da piše posvete na poklonima koje daje. I rukopise rado daruje. Kada sam prošle godine bio kod njega u Holandiji, ispisao mi je tekstove dve neobjavljene pesme, ali sam ih ja, umoran posle neprospavane noći koju smo proveli u razgovoru, zaboravio na njegovom stolu. Sledeći put kada ga budem obišao moraću da ih uzmem – kaže Popović.
A Dedić, kako sam priznaje, o svojim rukopisima ne vodi mnogo računa.
– Padam po fasciklama koje su mi svuda po kući, tu su mi i objavljene i neobjavljene pesme. Ne pazim na njih. Nisam od onih koji zastrašujućom brigom spremaju svoj lik i delo za večnost. Čuvam samo partiture za muziku koju sam radio za filmove i kazalište. Kako da dozvolim da izgubim, na primer, muziku za „Donatora” Veljka Bulajića, ili za „Prosjake i sinove”? A pesme su mi razasute. Kada sam lečen u Padovi – što su Italijani platili i nijednu lipu mi nisu uzeli, domaji ni za to nisam dužan – napisao sam knjigu posvećenu tom gradu. Napisao sam je flomasterom i taj rukopis sam poklonio prijatelju koji me je vozio tamo. Znajući ih, sumnjam da on ili njegova obitelj to posmatraju kao nešto na čemu se može zaraditi – priseća se Dedić.
Originalne zapise dela drugih umetnika, međutim, Dedić voli da skuplja. – Voleo bih imati neku stranicu Crnjanskog – kaže on.
– Čuvam pisma koja mi je slao Bulat Okudžava, s kojim sam pevao kada je dolazio ovde. Sada je izašao ce-de „Okudžava u Zagrebu” i tu se mogu naći faksimili nekih od tih pisama – priča Dedić.
Razmišljanje o tome koji će eks-ju muzičari jednog dana vredeti na kolekcionarskom tržištu ipak nije samo zaludna utopijska halucinacija. U Valjevu je, kako se seća Peca Popović, još pre 16 ili 17 godina jedna od ploča „Bijelog dugmeta” koje su dostigle zlatni tiraž prodata za tada neverovatnih 18.000 nemačkih maraka. Ako je i u to grozno vreme bilo novca za rok artefakte, možda neće ni biti potrebno čekati 30 godina da bi se stvorilo tržište za relikte ozbiljnih umetnika pop kulture. A „artikala” za buduće aukcije ima, mada se neki od njihovih sadašnjih vlasnika, poput Popovića, nijedne od tih dragocenosti nipošto ne bi odrekli.
– Posedujem pismo koje su „Bitlsi” poslali prvom jugoslovenskom fan klubu u Zagrebu 1967. godine. Svojeručno ga je pisao Lenon, a potpisala su ga i ostala trojica „Buba”. To je jedino što ću poneti ako budem bežao iz zemlje. Imam i rukopis Bregovićeve „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo”, tekstove Bore Đorđevića, neobjavljene pesme Đorđa Balaševića iz 1978. godine, među kojima je i rukopis do kojeg mi je u mojoj kolekciji na neki način najviše stalo. To je pesma koju nikada nije pustio u javnost, a najbolja je koju je napisao, svojevrsna himna Srbije. U ono doba nije smeo da je snimi, a kasnije, kada bi mu političari to rado dopustili, bilo mu je neukusno. Pesma se naziva „Srbija na istoku, jedina u svemiru” – nabraja Popović.
Vladimir Vukasović
objavljeno: 19.01.2011.
