Izvor: Objava, 15.Nov.2019, 17:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРИСТОФ ВИЛИБАЛД ГЛУК

Немачки композитор Кристоф Вилибалд Глук рођен је 2. јула 1714. у Ерасбаху, близу Вајденванга, од родитеља шумара у служби кнеза Лобковица. Од 1726. до 1732. млади Глук је био васпитаван у језуитској гимназији у Комотау, где је имао и часове музике. Када је завршио гимназију, уписао се на Универзитет у Прагу. После кратког боравка у Бечу (1734-1736), он прати кнеза Мелција у Милано, и тамо постаје ученик Самартинија. У томе граду он је написао десет опера на италијанске текстове, које су наишле на добар пријем. Године 1745. путује у Лондон, са честим прекидима, и пролази кроз Париз; остаје једну годину у британској престоници, упознаје Хендла, који му даје савете, приказује са успехом ове опере и неколико пригодних дела, затим се враћа у Немачку 1746. Следеће године дошао је у Беч. Ту се заљубио у Маријану Пергин, ћерку једног веома богатог трговца, али је овај одбио да му да руку своје кћери; до брака је дошло тек након очеве смрти. У Риму је 1756. приказана његова опера "Аntigоnо". Успех је био толики да га папа именује за витеза Златне мамузе.

После женидбе (1750) настанио се у Бечу, где га владарка Марија Терезија поставља, 1754, за композитора дворског позоришта. Ту изводи, 1762, оперу "Орфеј", која обележава почетак његове сарадње с либретистом Калцабиџијем и долазак његове оперске реформе која је тежила природности, једноставности и правој емоцији. У току тог периода компонује и француске комичне опере. Одлази у Париз 1774. да би приказао своју прву француску оперу, "Ифигенију на Аулиди"; дело је било завршено још 1772; Леблан ди Руле, аташе француске амбасаде на бечком двору, је написао либрето према Расиновој трагедији, али било је потребно посредовање Марије Антоанете, некадашње Глукове ученице, и аустријског амбасадора, уз Глуково лично присуство, да би се Краљевска опера одлучила да отпочне пробе. Успех који је постигао навео је Глука да неколико месеци доцније прикаже "Орфеја" париској публици, започињући тако серију француских ремек-дела.

Глук стално живи у Бечу али често путује у Париз. Године 1779, неуспех његове последње француске опере: "Ехо и Нарцис", дубоко га потреса и он дефинитивно напушта Париз. У пуном раду на једној новој опери, погодио га је мождани удар. Иако се опоравио, здравствено стање му није више никада било као раније пошто је био парализован, а тешко је и говорио. Због тога није био у могућности да стави у ноте музику за једну оперу, на Клопштоков текст, коју је имао потпуно довршену у глави. Своје последње године проживео је у Бечу, сјајно и раскошно, обасут почастима. У Бечу је и умро 15. новембра 1787. од последњег у низу можданих удара пошто је попио пиће после вечере иако му је лекар то био забранио.

Његово дело, врло обимно, састоји се од десет италијанских опера написаних у Милану; две италијанске опере написане у Лондону; дванаест италијанских опера написаних у централној Европи, нарочито у Бечу, у које спадају "Clеmеnzа di Тitо" (1752) и "Il rе pаstоrе" (1756); осам француских комичних опера (Беч 1758-1764), од којих "Лажна робиња", "Мерленово острво", "Опсада Китере", "Излечени пијаница", "Преварени кадија", "Никад се не може све предвидети" и "Непредвиђени сусрет или ходочасници из Меке" (1764), и црквене музике. Глук је осим тога написао, по жељи царске породице, десетак симфонија за разне инструменте, седам трио-соната, један концерт за флауту и седам песама.