Izvor: Politika, 13.Dec.2010, 12:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruska „ofanziva“ na Evropu
Rusija je krenula u pohod na Evropu. Srećom, glavno oružje ove ofanzive nije u rukama generala i vojnika nego političara i poslovnih ljudi. U tom napredovanju jedna od krupnih stepenica je savladana. Na nedavno održanom samitu EU–Rusija u Briselu, najveća država na svetu je od svojih evropskih partnera dobila „zeleno svetlo“ za priključenje Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Nešto o čemu su u Moskvi maštali punih 17 godina.
Ipak, sudeći prema dešavanjima u proteklom mesecima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << meta koju „gađaju“ ruske strele nije samo jedna i nije – Brisel. Ofanziva je mnogo sveobuhvatnija i usmerena je i ka drugim evropskim prestonicama, pre svega ka Berlinu, Parizu, Varšavi i Rimu. Kako navodi globalna istraživačka agencija „Stratfor“, dok u nemačkoj i francuskoj prestonici akcije Moskve već duže vreme stoje i te kako dobro, očigledan je bio napor da se „duh međusobne dobre volje“ dodatno učvrsti i nedavnim susretima ruskih najviših rukovodilaca sa partnerima iz Italije i Poljske.
Nema sumnje da u Kremlju detaljno procenjuju šta od partnera mogu da izvuku kroz kontakte na multilateralnom planu, a šta kroz bilateralne odnose. Ovo će posebno doći do izražaja u narednom periodu, kada se raščiste preostale nedoumice u odnosima sa SAD (posmatrano, pre svega, kroz američku ratifikaciju, ili neratifikaciju, dogovora START), ali i posle redefinisanja osećanja u svetlu otkrića koja je svetu podario Džulijan Asanž.
Moskva se za predstojeći posao dobro pripremila: prihvatila je ruku pomirenja koja joj je pružena na samitu NATO–Rusija, prošlog meseca u Lisabonu, povratila je spokoj u odnosima sa Ukrajinom, priznala ulogu Staljina u likvidaciji poljskih oficira u Katinskoj šumi (1940), dobila svetsko prvenstvo u fudbalu 2018... I ni u jednom slučaju niko iz ruskog rukovodstva nije bio primoran da, barem na trenutak, zbog toga pogne glavu.
Objektivno, i okolnosti idu na ruku želji Kremlja da odnose sa evropskim partnerima podigne na nivo viši od podozrenja koje izaziva činjenica da je zapadni deo Starog kontinenta sudbonosno vezan za energente koji mu stižu sa istoka. Uz to, kako navodi „Stratfor“, prilično neubedljiv lisabonski samit NATO-a naveo je mnoge članice alijanse, posebno one iz centralne Evrope, da na zapadni vojni savez sve više gledaju kao na – balast. Izuzetak u ovome ostaje, donekle, Poljska koja, i pored sve konkretnije saradnje sa Rusijom, posebno na planu trgovine gasom, i dalje čvrsto stoji na stanovištu da je upravo njena teritorija najpogodnija za razmeštanje oružja koje bi Evropu zaštitilo od, eventualne, vojne agresije sa strane moćnog istočnog suseda.
O nastojanjima da se NATO što je moguće više marginalizuje kao činilac u odnosima na Starom kontinentu svedoči i dogovor italijanskog premijera Silvija Berluskonija sa ruskim predsednikom Dmitrijem Medvedevom i premijerom Vladimirom Putinom (3–4. decembra u Sočiju) da dve zemlje iduće godine održe zajedničke vojne manevre. Praksa da ruski vojnici vežbaju sa kolegama iz jedne države NATO-a, a bez uplitanja Brisela, nije do sada bila uobičajena. Ali Rim i Moskvu vezuje mnogo štošta drugo, kako na ekonomskom tako i na političkom planu, što bi ovakvoj vežbi trebalo dati značaj – običnog profesionalnog drila.
Doprinos novoj, pozitivnoj atmosferi na Starom kontinentu svakako je dao i američki predsednik Barak Obama svojom politikom „resetovanja“ odnosa sa Rusijom. Amerikanci, imaju previše problema u drugim delovima sveta, tako da im „rogatanje“ sa „hladnoratovskim” protivnikom u ovom trenutku nipošto nije neophodno. Ali zato im je potrebna ruska pomoć kao ključna za koliko-toliko pristojno povlačenje iz Avganistana.
U Moskvi su uočili svojevrstan vakuum u politici Zapada i ne žele da propuste šansu koja im se ukazala. Uostalom, za Rusiju je Evropa „domaći teren“. Ipak, u utakmici koja sledi u Kremlju će stalno morati da imaju na umu reči poljskog predsednika Bronislava Komorovskog: „Verujemo Rusiji, ali s vremena na vreme, i na svakom novom nivou, neophodno je proveriti u kojem pravcu se krećemo.“
Slobodan Samardžija
objavljeno: 13.12.2010.
