Izvor: Vesti-online.com, 25.Nov.2013, 12:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ne računajte na mene

Govorim arapski, turski, persijski, engleski i francuski, natucam nemački, a svastika mi govori mandarinski. Znači da sam dušu dao za ambasadora Srbije u Kairu, Istanbulu, Teheranu, Londonu, Parizu, a sa malo pomoći svastike, možda i u Pekingu. Ovo bi moglo da bude spasonosno rešenje za nevolju našeg šefa diplomatije, gospodina Ivana Mrkića, koji se javno jada da u njegovom ministarstvu nema diplomatu dostojnog ambasadorskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << mesta u - specifično - Vašingtonu, Berlinu i - usput - Pekingu.

Dejan Lukić  

"Postavite me uza zid i radite šta hoćete, ali ja nemam kandidate za ambasadore u Americi, Nemačkoj i (usput) Kini."

Pa da se moj šef diplomatije ne bi slučajno zaleteo, unapred ga obaveštavam da na mene ne računa. Jer, ionako mi ništa ne bi vredelo dosadašnje iskustvo u Egiptu, Teheranu, Jordanu, Siriji, Libanu, Libiji, Parizu, Vašingtonu i, evo, u Londonu, kad sam po prirodi namćor i na svoju ruku, a ne ispunjavam i niz drugih uslova koje šef srpske diplomatije postavlja javno kao "sine kva non" svakom budućem ambasadorskom kandidatu: da bude "dobra ličnost" (prgav sam i svojeglav); da bude "obrazovan" (samo diploma na Filozofskom fakultetu, nažalost bez Megatrenda); da zna "savršeno" jezik (samo devetka iz arapskog i samo 17 godina u arapskom svetu, četiri u Americi, 17 u Londonu); i, na kraju, da (u slučaju ambasade u Vašingtonu) "voli Ameriku" (gluvo bilo).

Ambasadori su se u dosadašnjoj istoriji diplomatije uvek slali na posao sa izričitim nalogom da se nipošto ne zaljubljuju u zemlje službovanja, nego da posmatraju stvari hladne glave i sa stanovišta nacionalnog interesa.

Teodor Ruzvelt je svog ambasadora, Vilijama Doda, uputio (1937) u Hitlerovu Nemačku sa instrukcijom da tamo "ostane veran svom integritetu"; da otuda javlja "šta taj Hitler smera, šta mu se mota po glavi". Nije, dakle, poslao ambasadora da se zaljubljuje i "voli" nacističku Nemačku i Adolfa Hitlera, nego da ih proučava hladne glave i "ostane veran svom (američkom) integritetu"...

U ovo isto vreme, nemački ambasador u Londonu, Fon Dirksen, imao je zadatak da prouči i javi Ribentropu u Berlin da li će "ti prljavi Englezi" da objave rat Nemačkoj ako okupira Poljsku.

Tako su radile i danas rade diplomatije upravo onih zemalja u koje se zaćorila naša vlada i njena diplomatija. Ambasadori Dod, Fon Dirksen ili tadašnji britanski ambasador u Berlinu, Nevil Henderson, odašiljani su u Berlin da rade upravo suprotno od Mrkićevih instrukcija njegovim ambasadorima.

U vreme sedmodnevnog arapsko-izraelskog rata (1967), u našu ambasadu u Kairu stigla je kratka depeša tadašnjem ambasadoru, Salku Fejiću: "Budi objektivniji." Iako je Fejić šminkao situaciju na ratištu u korist naših prijatelja Arapa, čak mu je i Titov ministar spoljnih poslova, Koča Popović, sa te dve reči, stavio do znanja da misija ambasadora nije da voli zemlju službovanja, pa makar bila i prijateljska i nesvrstana.

Ili je, možda, gospodin Mrkić, kada je izrekao tu misao nedelje, meseca, godine i stoleća, mislio da nam poruči sasvim nešto drugo - da, na primer, u sadašnjem njegovom MIP-u ima kao iverja trećerazrednih diplomata koji svakog trenutka mogu da budu ambasadori u jednoj beznačajnoj Moskvi, ali nema nijednog diplomatskog kolosa da popuni ambasadorsko mesto u obožavanoj Americi ili intelektualca koji "savršeno" govori "hoh dojče šprahe" kako bi zadovoljio ljubljenu frau Merkel.

Ima nešto fundamentalno pogrešno u biću sadašnje srpske diplomatije. Zaćorili se nesretnici u Zapad pa im sunce sa Istoka zaslepljuje evroatlantski horizont.

Ne računajte na mene, gospodine Mrkiću.
Pogledaj vesti o: London,   Vašington

Nastavak na Vesti-online.com...