Izvor: Politika, 12.Avg.2015, 08:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jugoslavija i „srpske zemlje”
Upravo čitam knjigu Bila Brajsona ,,Kratka istorija privatnog života” i zanimljivo mi je koliko stvari koje nas sada okružuju nekada nije postojalo. Do pred kraj 19. veka gradovi i sela su noću bili u skoro potpunom mraku. Do otprilike istog doba nismo znali šta izaziva bolesti, a do početka 19. veka većina ljudi je zazirala od kupanja ikuće nisu imale kupatila. Dve trećine devojaka u Londonu su početkom 19. veka bile ili sluškinje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili prostitutke. I sve to samo pre 150 ili 200 godina. Istorija i društvo se menjaju. Ono što je bilo normalno i prihvaćeno pre 20-30 godina, pre 50 je moglo biti nepoznato, ono što je prihvaćeno sada može da ne bude prihvaćeno sutra.
U tom svetlu, palo mi je na pamet da od relativno nedavno operišemo jednim pojmom koji sigurno nije bio prisutan u vreme postojanja Jugoslavije, makar one druge. Mislim na pojam „srpske (ili hrvatske, albanske itd) zemlje”. Verovatno je teško u Srbiji naći čoveka koji ne misli da je glavna mana Jugoslavije to što se u njoj nije znalo šta je čije, odnosno gde su „srpske zemlje”. Umesto tog poretka u kome se ne zna šta je čije, nekako se zamišlja da je bolji poredak u kome se jasno zna koja zemlja pripada kom etničkom kolektivitetu.
Bilo bi dobro znati ko je prvi pre ratova 90-tih počeo da govori o „srpskim zemljama”, „povijesnim teritorijama” i slično. Jer, ovi pojmovi su bili sve samo ne benigni. U ovoj novoj predstavi, kolektivno vlasništvo nad zemljom garantovalo je opstanak na nekoj zemlji, a odsustvo, recimo, srpskog vlasništva govorilo je da na toj zemlji Srbima ,,nema opstanka”. Pojam je, dakle, bio otvoreni poziv na rat i istrebljenje, pošto je radi opstanka jednog pripadnika vlastite etničke grupe na nekoj teritoriji bilo potrebno osvojiti i prisvojiti celu teritoriju. Na prostoru Balkana razne etničke grupe živele su izmešano, a važeća ratna paradigma govorila im je da je mnogo bolje da se te izmešanosti reše.
Rezultat je bio da, i pored velikog truda, danas mnogi pripadnici balkanskih naroda žive srećno izmešani sa Kanađanima, Norvežanima i Australijancima, da ne pominjemo Nemce, Engleze i Francuze. Ratom izmučene države mahom jepokupovaokapital iz ovih izmešanih država i one sada jedvasastavljaju kraj s krajem. Ali njihovi političari još uvek sanjaju iste snove. Jugoslavija, u kojoj nije bilo ,,srpskih”, ,,hrvatskih” i inih zemalja, na celom svom bivšem prostoru (sa retkim individualnim izuzecima) sinonim je za ,,tamnicu naroda”. Političari čak izjavljuju da je ta Jugoslavija kriva za žrtve nastale u borbi za razgraničenje etničkih zemalja i osvajanje naših teritorija.
Nije Jugoslavija bila bez mana – autoritarnost njenih građana i impregniranost prošlim nasiljem bile su neke od njih. Danas je iz drugih razloga nepraktično obnavljati Jugoslaviju, ali jednako tako mogli bismo se početi oslobađati ideologije vlasništva nad teritorijama. Ne služe države tome da za etničke grupe osvajaju teritorije, nego da svim građanima na nekoj teritoriji omoguće uredan, uspešan i miran život. A glavni preduslov takvog života je da u nekoj državi svako, pa makar došao s drugog kraja sveta, ima jednaka prava i da tu državu oseća jednako kao svoju.
Lepo je to ovde ispričati, ali se čini da smo mi kilometrimadaleko od takvog stava. Tačnije rečeno, kao da smo desetine ili stotine godina daleko od toga. Kao u nekom meandru vremena, mi još uvek živimo u mraku pred kraj 19. veka, pre moćnog uličnog električnog osvetljenja, još uvek nemamo u kućama kupatila u kojima bismo se okupali od predrasuda ijoš uvek sanjamo o tome kako bi dve trećinestanovništva moglo biti sluga preostaloj jednoj trećini.
A o tome šta izaziva bolest nacionalizma, tek nemamo pojma.
Urednik sajta filozofijainfo
.jpg)
