Izvor: RTS, 07.Feb.2012, 08:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobeda u Libiji, poraz u Siriji?
Ni Peking ni Moskva ne žele da učestvuju u još jednom pokušaju promene režima sponzorisanog od strane Zapada, piše "Forin polisi" i ocenjuje da pobeda u Libiji može da dovede do poraza u Siriji.
Razlog zbog koga nije prošla rezolucija o Siriji u Savetu bezbednosti UN je zajednički rusko-kineski veto, navodno zbog toga što je Rezolucija bila jednostrana.
Slažem se da je ovaj propust >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << slabi autoritet i legitimitet Saveta bezbednosti. Pridajem manje važnosti Savetu bezbednosti nego što to rade drugi komentatori, ali ipak ne mislim da je slab i diskreditovan Savet bezbednosti dobra stvar. Takođe se slažem da takav razvoj događaja povećava opasnost od produženog konflikta u Siriji ili građanskog rata koji će biti internacionalizovan.
Postoji mnogo razloga zašto napori u UN ovog puta nisu dali rezultat, ali za to delom treba kriviti liberalne intervencioniste koji su zloupotrebili mandat Saveta bezbednosti za vreme prošlogodišnje intervencije u Libiji.
Setite se da je Rezolucija 1973 Saveta bezbednosti UN odobrila vojnu akciju u Libiji kako bi se zaštitili civili.
Rezolucija je bila direktno podstaknuta strahom da bi snage odane Gadafiju mogle da izvrše opsadu Bengazija, uporišta pobunjenika, i da u tom gradu izvrše masakr civila.
Kao odgovor, Rezolucija 1973 je ovlastila države članice SB da "preduzmu sve neophodne mere ... da se zaštite civili i područja naseljena civilima zbog straha od napada u Libijskoj Arapskoj Džamahiriji, uključujući Bengazi, dok se isključuje strana okupacija u bilo kojoj formi i na bilo kom delu teritoriji Libije".
Francuska, SAD i druge sile ubrzo su izašle iz okvira mandata, koristeći avione i druge vrste pomoći kako bi pomogle pobunjenicima da pobede snage Moamera Gadafija i da ga zbace sa vlasti.
Neko će možda reći da je to, u svakom slučaju, bio pravi način da se rešavaju stvari i da je bio vredan kako bi se rešio problem nasilnika kakav je bio Gadafi. To je debata za neki drugi put, iako bih dodao da je post-gadafijevska Libija veoma problematična i da urušavanje režima izgleda da podgreva konflikte i na drugim mestima.
Ali, šta ako je libijski presedan jedan od razloga zbog kojeg Rusija i Kina danas ne žele da sarađuju? Prošle godine su podržali Rezoluciju 1973 i nakon toga gledali NATO i nekolicinu drugih kako se rugaju multilateralizmu u pokušaju da sruše Gadafija.
Tragedija u Siriji je naplata starih računa, ni Peking ni Moskva ne žele da učestvuju u još jednom pokušaju promene režima sponzorisanog od strane Zapada. Ne iznenađuje što je ruski ambasador u UN Vitalij Čurkin osudio propalu rezoluciju baš iz tih razloga.
Ukratko, arogantna manipulacija čitavog procesa u Savetu bezbednosti u slučaju Libije može da oteža da se izgradi konsenzus u slučaju Sirije, gde je situacija verovatno mnogo opasnija.
Nemojte da me shvatite pogrešno: Ne plačem za Gadafijem i njegovom porodicom, biću oduševljen ako Bašar al Asad ode sa vlasti u Siriji.
Presedan u slučaju Libije nije jedini razlog što se Kina i Rusija tvrdoglavo suprotstavljaju tome, i mislim da njihova odluka da ulože veto na rezoluciju može da ih košta.
Ali, ironično je i istovremeno tragično da neki od najvatrenijih branilaca multilateralizma i međunarodnog prava deluju preterano voljni da ih ignorišu kada se ispreče na putu ka drugim stvarima koje žele da postignu. Bez obzira koliko valjan taj cilj bio.
Posvećenost multilateralizmu i međunarodnom pravu nije nešto na šta možete da se pozovete onda kada vam to odgovara, a da ignorišete onda kada vam ne odgovara, bar ne bez plaćanja određene cene. Moćne države kao što je SAD mogu da prođu bez kazne, pa se tako i ponašaju. Ali ne treba da budu iznenađene kada im se takvo ponašanje kasnije obije o glavu.
Pogledaj vesti o: Sirija
