Izvor: Blic, 01.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uzeh, videh, odlepih
Uzeh, videh, odlepih
Kad krenem u šetnju na Majnu ili Rajnu, obavezno svratim do prvog kioska i kupim sve dnevne i nedeljne novine. Napunim ranac, okačim ga na ledja i kad osetim da su mi ramena toliko utrnula ( sa tendencijom da mi se oduzmu ruke ), svratim na neki splav da isčitam to što sam uzela. Pogledam naslovne strane, počnem da listam i pre nego što uspem da se udubim u neku temu, krene mi mučnina iz stomaka. Skapiram kako je bolje da novine odložim u prvi kontejner, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da ih neko poput mene ne izbljuje - samo zato što jede ono što ne može da svari. U neko doba dodjem kući i pustim TV da odgledam vesti. Tu počne da mi se manta u glavi. Sačekam program, a meni krenu neki žmarci, kao da me neko bocka. Isključim televizor i odem do video kluba da uzmem neki novi film. Pustim kasetu i skapiram, kako klatim nogama, puckam prstima, mašem kosom, vrtim glavom…Ustanem – sednem, sednem – ustanem, pa sve ispočetka. O čemu se radi u filmu, pojma nemam. Ne budem lenja, pa odem ponovo do video kluba. Uredno platim ono što NISAM odgledala i odlučim da uzmem nešto staro, što sam gledala milion i jedan put. Stavim kasetu u video i počnem da slikam, pišem, ili sredjujem gajbu. Popričam i telefonom, ispeglam veš, spremim večeru… Ali, kadgod ždraknem u ekran, znam o čemu se radi.
