Izvor: Politika, 28.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Struka bez koje se ne može
Nema dobrog književnog prevoda bez entuzijazma, kao ni prevodilaštva ako nije duhovno pregnuće i kulturna misija
David Albahari je pre šest godina napisao: "Prevodioci su oni koji drže svet na okupu. Bez njih – bez nas – sve bi se raspalo". Danas postavljaju pitanje: ima li uopšte smisla prevoditi? Nije li smisao prevodilaštva "s onu stranu materijalnog standarda"? A mora se nekako živeti. Kako, kada cena jedne stranice književnog prevoda (1800 slovnih mesta) iznosi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oko tri evra. Radeći čitav mesec do praga iscrpljenosti i depresije, pregaoci mogu zaraditi 400 evra, u najboljem slučaju. Neki uvaženi prevodioci predlagali su generalni tromesečni štrajk, čime bi izdavači bili dovedeni na rub bankrotstva i primorani da povećaju cenu. Znali su da je to utopija, mada još smatraju da u profitnim stopama izdavača, uz izvesnu podršku države, ima mesta za bolje tarife.
"Javni ugled ne zavisi od honorara, već honorar od javnog ugleda. Ugled prevodioca zavisi od obrazovanja i znanja koje je nesporno i rezultata koji izazivaju divljenje i među kolegama i među čitaocima. Čini se da sami prevodioci ne veruju u dignitet profesije. Razapeti raznim iskušenjima i pokušajima da stignu kraćim putem do cilja, neprimetno odustaju od autorstva i prepuštaju se zlokobnom najamničkom odnosu..., ocenio je Zoran Hamović u anketi časopisa "Mostovi".
Srpko Leštarić sa arapskog je preveo više knjiga od svih srpskih arabista zajedno, od osnivanja naučne arabistike u Beogradu. Kaže da je prevođenje nezaobilazna struka sve dok postoje bar dva jezika na svetu. "Prevod može da bude do mučnosti doslovan, dosadan, bez one razigranosti što je krasila jednog Stanislava Vinavera koji je svoje prevođenje zvao 'previnaverovođenjem'. Kome ne treba prevodilac ili je sam prevodilac, ili je lud. Prevodilac mora veoma dobro da poznaje srpski. Naći ćeš rečnike, ljude da ti pomognu, ali ako ne znaš 'ciljni' jezik, ne vredi. Uvek se na raznim jezicima stvaraju dela vredna saznavanja i ne samo umetnička, koja se moraju prenositi. Kontinuitet transfera znanja podrazumeva prevođenje."
Ni profesor Filološkog fakulteta Petar Bunjak (ruski, poljski) ne živi od književnog prevođenja, ali kao i mnogi drugi vrsni poznavaoci jezika ne odoleva izazovima.
– Poslednje što sam preveo bila je Dijamantska kočija Borisa Akunjina (uz popularne serije detektivskih romana o Erastu Petroviču Fandorinu) za beogradsku "Informatiku". Trenutno – a to traje već dve godine – prevodim kapitalnu Nauku o čoveku Viktora Nesmelova za CID iz Podgorice. Tranziciju prevodioci doživljavaju pre svega kroz promene u izdavaštvu – kroz nestanak "dinosaurusa", velikih državnih izdavača, odnosno nastanak manjih ali generalno vitalnijih privatnika. U mom slučaju ne može se govoriti o tipičnom prevodiocu, pa tako nisam pouzdan svedok ni o standardu prevodilaca: živim od drugog posla, a prevodilaštvu se povremeno "odajem", kao poroku – kaže Bunjak.
– Tačno je da dobrog književnog prevoda nema bez entuzijazma, kao ni prevodilaštva kao duhovnog pregnuća i kulturne misije. Ipak, večito eksploatisati prevodiočev entuzijazam, oslanjati se na to da on to "ionako voli", pa "uživa dok radi", najblaže rečeno, nije lepo. Ne računajući devedesete godine – koje su za većinu nas zapravo rupa u biografijama – današnje stanje u poređenju s onim što je prethodilo tim devedesetim ne bi išlo u korist prevodioca: današnji honorari (razume se, samo oni isplaćeni), bitno zaostaju za onima iz ranijih vremena. Ipak, od samog prevođenja uvek se živelo teško, usuđujem se reći – nikad pristojno, pa je to naročito danas slučaj. Ponekad se i sam iznenadim svojim dnevnim učinkom. Ipak, sve što je preko 10 šlajfni (18.000 znakova) retko kada zadovoljava moje standarde kvaliteta, pa obično dnevno ne radim više od toga. Tržišna cena, pisana ili nepisana, zapravo je ono što prevodilac realno može da naplati. Lično retko kada postignem više od tri evra po strani od 1.800 znakova – veli Bunjak.
"U određivanju cene i danas donekle važe pravila 'čaršije', tj. argument da se 'danas u gradu za to plaća toliko i toliko'. Na cenu prevoda utiče finansijska moć izdavača, ukupni troškovi konkretnog izdanja, očekivanja od njegove prodaje itd. Događa se da prevodilac postane talac podmirivanja troškova autorskih i izdavačkih prava..."
Tako govore prevodioci iz Srbije. Oni koji zavise i oni koji ne zavise baš od književno-prevodilačkog tržišta. Jer, ono nema milosti. Istovremeno, misija prevodilaca i njihov trud da tačno i tečno prenose znanja od jednih do drugih, očito vrede više od tri evra po stranici.
-----------------------------------------------------------
O izdavačima
Arijana Božović (engleski) u istoj anketi na pitanje ima li omiljenog, odnosno, neomiljenog izdavača, odgovara: "Omiljeni je imaginaran: ima jasne planove i nastoji da vodi kulturnu politiku; svestan je da je većinu klasičnih dela svetske književnosti pročitao u prevodu; zna zašto je angažovao određenog prevodioca; ako je zadovoljan prevodiočevim radom, korektno ispunjava svoje obaveze prema njemu; ako je veoma zadovoljan, povećava mu honorar. Neomiljeni je stvaran: ne zna ništa o delu koje namerava da objavi, niti ga to zanima: doštampava tiraže bez znanja prevodioca, otima se za priznate pisce, a zatim ih svesno poverava nadriprevodiocima...."
-----------------------------------------------------------
Prim. prev
"Gordost sprečava prevodioca da skraćenicom prim. prev. overava falične opise, pošto je to mestašce u fusnoti jedina tačka na kojoj se evidentira njegovo prisustvo - na svim drugim mestima u knjizi od njega se očekuje da ostane apsolutno neprimećen. S ropskim strpljenjem, on obilazi velike biblioteke, prevrće botaničke rečnike i prepisuje imena koja nikome ništa ne kazuju, ali će dokazati njegovu nepogrešivost. Iako negde u svom biću zna istinu, on se u hiljadama noćnih sati monaške posvećenosti tekstu uljuljkuje mišlju da će njegov prevod neko uzeti za ozbiljno. Avaj, za takvu nadu nema nikakvog osnova! Ono što kukavnog posrednika među kulturama navodi na tu misao nije ponos, već puka taština. Niko mu neće ništa poverovati, to što on radi uvek je pod sumnjom, makar nosilo i naučni pečat veliki kao vrata. Verovanje je rezervisano za autora i za delo, za jedinstveni original, sve ostalo je varka, prevođenje je igra u pozorištu senki..." (Srpko Leštarić).
Pitanje je - ko je vlasnik pozorišta?
Milorad Ćirilović
[objavljeno: 28.05.2007.]
