Izvor: B92, 27.Feb.2009, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Olaf Olafson " POVRATAK KUĆI
izdavač: Samizdat B92
prevod: Tanja Milosavljević
Najpre moram da pomenem da mi je biografija ovog čoveka potpuno fascinantna. Biznismen, u svojoj karijeri bio je predsednik nekoliko velikih kompanija, a piše prozu. I na oba polja je vrlo uspešan. Kao da je spojio dva sveta za koja sam u svojoj naivnosti verovao da se međusobno isključuju. Kad se zna njegovo poreklo, situacija postaje nešto jasnija, ali ništa manje obeshrabrujuća.
Postavka >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << na kojoj počiva Povratak kući (originalno objavljen 2000. godine) našim čitaocima bi mogla da bude poznata iz romana kakvi su Proljeća Ivana Galeba ili Petrijin venac. Dakle, lik koji je došao do kraja svog životnog puta suočava se sa sopstvenom prošlošću. Ovde, međutim, nema Desničine kompleksnosti, što štivo čini sasvim lako prohodnim (uprkos ne baš malom obimu, može se pročitati odjednom), a umesto Mihailovićevog surovog tragizma nalazimo znatno mekše tonove. To, međutim, ne narušava zavodljivost ustrojstva knjige, koja se temelji na umešnom preplitanju vremenskih planova.
Olafson pripoveda o životu jedne Islanđanke koja je najveći deo svog zrelog doba provela u Engleskoj. Vremenska amplituda predstavljenih događaja proteže se od 20-ih godina prošlog veka do kraja 60-ih, obuhvatajući kao svoju najdramatičniju etapu zbivanja iz Drugog svetskog rata. Odmotavajući klupko junakinjinog života, Olafson postepeno pred čitaocem obelodanjuje niz njenih traumatičnih iskustava iz porodičnog, ljubavnog i profesionalnog života. Način na koji je to izvedeno otkriva ruku veštog pisca. Događaji koji su se zbili u različitim periodima prepliću se vrlo skladno, uglavnom sledeći logiku junakinjinih asocijativnih polja. Pri tom su u tekst umešno uključene i lirski sugestivne predstave prirode, i mnogo pojmova iz kulinarstva (junakinjina profesija), tako da roman odlično funkcioniše i na jezičkom i stilskom planu. Tu i tamo Olafson upliće poneku junakinjinu meditaciju (smrt i šta sledi posle), sjajno dočarava likove, naročito slabosti njihovih karaktera, razotkriva dubinu i posledice porodičnih nesporazuma, a u svoj fikcionalni svet obilato ugrađuje i težinu istorijskih događaja.
I pored evidentne veštine, stiče se na momente utisak da je ova kompoziciona promišljenost dobrim delom u službi pojačavanja napetosti i nadraživanja čitalačkih očekivanja. Tako nešto nije baš uobičajeno za ovakvu vrstu literature, budući da nije u pitanju nikakav triler. Olafson, međutim, pojedine epizode iz života svoje junakinje postavlja kao misterije da bi ih kasnije razrešio, vodeći čitaoca prema konačnoj, ultimativnoj tajni koju Islanđanka krije. Pri tom se služi izvesnim brojem tzv. tizera, što njegov roman na momente od studije jednog ljudskog života pretvara u skrivalicu kad joj vreme nije.
Ipak, Povratak kući najvećim svojim delom uspeva da, obuhvatnošću sadržine i bogatstvom jezika, dopre do svih naslaga i taloga koje čovečiji vek u sebi sadrži.
Najzad, kad sam već napravio ono poređenje sa Petrijinim vencem, jednim od meni najdražih srpskih romana, da dodam još nešto. Obe knjige bave se ženama na zalasku života koje se prisećaju šta su sve ostavile za sobom, a ta zbivanja se odvijaju u približno istom vremenskom periodu (kod Mihailovića su u pitanju godine posle Drugog svetskog rata). I jedan i drugi pisac razotkrivaju tamna mesta u životima svojih junakinja. Međutim, pored svih načelnih sličnosti, ove dve knjige kao da predstavljaju dva potpuno različita sveta. Izgleda da žena čiji se život odvijao na relaciji Island-Engleska nije ni mogla iskusiti sve one užase koje je preko glave preturila žena sa srpskog sela. Tako vam je to.
