Izvor: Politika, 22.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od zloćka do zlotvora
Pisati o zlu je važno zbog toga što je ono, dobrim delom, određivalo ljudsku prošlost, sadašnjost i budućnost, kaže Ivan Štajnberger
INTERVJU
Za vrlo kratko vreme, jedna knjiga iz pera domaćih autora postala je hit! Delo "Kako otkriti zlo u sebi. Čovek – dobar ili zao?" prof. dr Ivana Štajnbergera, Branislave Čolak i Nenada Milojkovića, koje je objavio beogradski "Plato" za samo nekoliko meseci doživelo je dva izdanja, a u pripremi je i treće. Knjigu je ilustrovao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bob Živković, a svaki čitalac na njenom kraju može i da se testira i sazna koliko je agresivan prema svetu, odnosno ka samom sebi.
Zašto je važno pisati o zlu?
Pisati o zlu je važno zbog toga što je ono, dobrim delom, određivalo ljudsku prošlost, sadašnjost i budućnost. Nema događaja koji je određivao istorijska kretanja, istorijske dubine, istorijska bitisanja, obeležja čovečanstva u kojima nije, svojim velikim uticajem, učestvovao onaj "nevaljali", a obavezno prisutni deo egoistične, agresivne, destruktivne, narcisoidne, negativističke, kompetitivne "đavolske", crne ljudske prirode. Otkrivati nju, ljudsku prirodu, znači jedan ogroman napor da što veći deo te prirode načinimo osetljivim za ljudske odnose, za toplinu i saosećajnost među ljudima. Što bolje upoznamo zlo, njegovo delovanje, instrumente i tehniku, to znači otvaranje mogućnosti da se odupremo, sprečimo i dobijemo šansu za bolju ljudsku prirodu. Biće manje ratova, mržnje, sukoba, nesuglasica, a istorijom će sigurno teći manje krvi. Biće manje osmeha na "đavoljem" licu.
Da li se zlo pojačava u grupi i da li se najviše dokazuje na nemoćnima?
Ukoliko se u grupi nalaze pojedinci sa jakom negativnom energijom, oni čija je crna strana ličnosti jača, oni čiji je "đavo" prijatelj, u stanju su da pobude i pokrenu čestice otrova koje se, onda, manifestuju kao loša atmosfera i klima grupe. Tako nastaju pokreti, tako nastaju grupna raslojavanja i sukobi koji mogu da poprime razmere masovnog pokreta. Grupa, takođe, ima svoju "prirodu" i ona nije ništa drugačija od prirode pojedinca. Agresija, egoizam i netolerantnost proklijaju gde god ih posadiš. Često snaga loše ljudske prirode posebno pogađa slabiće, moralno i etički, psihopatske ličnosti, one čije "Ja" pliva u bari.
Kako suzbiti agresiju u čoveku i da li se ona češće nego što se pretpostavlja pretvara u zlo?
Kod čoveka treba razlikovati dva tipa agresije. Jedna je biološki adaptivna, i njen cilj je očuvanje života – tzv. benigna agresija i biološki neadaptivna – maligna agresija, koja teži njegovom uništenju i razaranju i na koju najčešće mislimo kada govorimo o najstravičnijim primerima mučenja i ubijanja ljudi – žena i dece u ratovima i logorima, ali i raznog drugog zlostavljanja – silovanja i nasilja koje se svakodnevno događa i u miru. Koliko je benigna agresija nužna za naš opstanak, maligna agresija ima za cilj zlo po sebi, pri čemu njenom vinovniku ne donosi nikakvu drugu korist osim zadovoljenja nekih patoloških impulsa.
Jedan od najvažnijih preduslova za smanjivanje i prevenciju agresije jeste razvoj empatije. Nedostatak sposobnosti sagledavanja i osećanja iz perspektive drugog, ništa manje vrednog čoveka, dovode do fenomena poznatog kao obeščovečenje drugih, pri čemu im se mnogo lakše nanosi bol, a ponašanje prema njima postaje okrutnije, jer, na kraju krajeva, oni i nisu ljudi, pa tako i ne zaslužuju da se prema njima ophodimo "ljudski". Ulaganjem u emocionalno vaspitavanje i razvoj saosećanja i brige za druge, kod dece i njihovo uključivanje u obrazovni sistem, mnoga zlodela bi se mogla sprečiti. Stvorili bismo neko bolje društvo, koje nije usmereno samo na zgrtanje imovine, već pre svega na bivstvovanje, ali ne izolovano od drugih, već sa drugima.
Da li se zlo može graduirati ?... U narodu se kaže "zlotvor" ali i "zloćko"
Kao i sve pojave u zemaljskim uslovima, u fizičkom i humanom svetu, osobinu zlokobnosti, negativnu stranu ličnosti, moguće je graduirati. Oni koji su sposobni da snagom svoga ega i mentalnom snagom mogu da relativno dobro kontrolišu "đavola" i na one koji su uvek podložni "đavolim delima". Pojam "zao" pojavljuje se u različitim jezičko-verbalnim varijantama, koje onda imaju i nose različitu atmosferu i tonalitet. Najtipičniji primer je naziv "zloćko", simpatičnog zvučenja, dobročiniteljskog prizvuka i topline. Međutim, zavisno od okolnosti, od unutrašnjeg ustrojstva pojedinca, njegovih namera, nazvati nekoga "zloćkom" može da nosi i ironičnu, lošu i agresivnu konotaciju. Treba sagledati ličnost i konotaciju u celini i onda dati mišljenje da li je "zloćko" simpatični pojedinac. Često se iza eufemizma i jezičko-stilskih figura koje privlačno zvuče, krije ozloglašena agresija.
Da li nas deminutiv čini saučesnicima?
Slabe ličnosti, sa neautentičnom snagom svoje prirode mogu da koriste deminutivnu jezičku konstrukciju za dodvoravanje, identifikaciju, želju, udruživanje, kao nešto čime postaju sigurno "suvlasnici stana" koji je iznajmljen za "đavolski kružok".
Kako otkriti zlo?
Ako i učinimo nešto na planu konkretizacije termina zao čovek, videćemo da se on najpribližnije odnosi na ono što se naziva psihopatskom ličnošću.
Psihopate su socijalni predatori, bez osećanja griže savesti i kajanja za počinjena dela. Oni jednostavno uzimaju sve što im se prohte, ne obazirući se na osećanja drugih, bez osećanja krivice i kajanja, kršeći socijalne i moralne norme. Međutim, nevolja je u tome što su ispitivanja pokazala da je njih, u poređenju sa celom populacijom, relativno malo – svega jedan odsto. Pa otkuda onda toliko zlo u svetu? Analiza ljudskog ponašanja sa stanovišta crta i individualnih osobenosti, podela na nas i one zbog kojih se vode ratovi, ujedno lišava odgovornosti za takve pojave društvo koje i obezbeđuje uslove za njihov nastanak. Crno-beli pogled na svet i granica koja se pojavljuje između ljudi ujedno je i razlog zašto tako malo poznajemo uzroke nastanka agresivnog ponašanja i zla u čoveku. Umesto traganja za lošim pripadnikom naše vrste, koga ćemo osuditi i razapeti na virtuelnu lomaču savremenog sveta ili poslati na robiju, korisnije je videti pod kojim to uslovima svi mi možemo da budemo instruirani i u stanju da činimo najstrašnija zlodela. Kada damo odgovor na ovo pitanje, možda će nam postati jasnije kako je tokom rata moguće indukovati tolike zločine i čitave nacije navesti u borbu jedne protiv drugih.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 22.04.2007.]
