Izvor: Politika, 22.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nož pod grlom pisca
Nagrade ne predstavljaju ni pritisak ni obavezu. Pravi pritisak dolazi iznutra, kaže ruski pisac Mihail Šiškin, gost Beograda i Novog Sada
Mihail Šiškin, jedan od najznačajnijih savremenih ruskih pisaca, bio je gost Međunarodnog festivala proze koji se održao u Novom Sadu od 17. do 20. aprila. Gostovanje u Srbiji Šiškin je iskoristio da poseti i svog izdavača, beogradsku "Paideju" gde se u prijatnoj atmosferi družio sa novinarima, delio autograme i nadahnuto govorio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o pozivu pisca.
Zadovoljan dobro osmišljenim konceptom novosadskog festivala, istaknuti pisac je pohvalio organizatore koji nisu pravili komercijalni sajam knjiga, već stari dobri praznik knjige koji okuplja i omladinu, a kada mladi svet zanima literatura onda, kako je rekao, književnost ima svoju šansu.
Šiškin je pisac koji se po svom književnom postupku vezuje za postmodernu a kritičari naglašavaju i njegovu čvrstu vezu sa ruskom tradicionalnom prozom. Dobitnik je nacionalnog bestselera za roman "Vilina kosica", ruskog "Bukera" za "Zauzimanje Izmaila" (obe knjige na srpski prevela Ljubinka Milinčić), kao i priznanja grada Ciriha za knjigu "Ruska Švajcarska". Novinarima je zato najpre govorio o fenomenu nagrađivanja književnog rada, a razgovor je prevodio naš poznati prevodilac Duško Paunković.
– Za "Vilinu kosicu" nedavno sam dobio novoustanovljenu najveću rusku književnu nagradu "Velika knjiga". Kako bi se onemogućila razna lobiranja, u žiriju je tada sedelo 100 članova. Tako sam postao jedini ruski pisac koji je dobio sve tri najvažnije ruske nagrade. Za pisca je važno da dobija nagrade da bi shvatio da one zapravo nisu važne... Postoje dve najveće nagrade. Njih daje bog. Prva je mogućnost da se započne roman, a druga da se taj roman završi. Nadam se da će mi bog dati još takvih nagrada, bio je iskren ruski pisac dodajući da priznanja ne predstavljaju ni pritisak ni obavezu. Pravi pritisak može doći samo iznutra.
– Niko te ne pita hoćeš li ili nećeš da pišeš knjigu. Ni bog nije pitao Avrama da li hoće da žrtvuje sina. Roman priđe s nožem i stavi piscu nož pod grlo. Do tada on može da živi kao normalan čovek koji ima porodicu i svoj posao. A kada uroni i izroni iz svog romana, ima svoju knjigu i ništa drugo. E to se zove pritisak. Na određeni način žalim što sam žrtvovao svoj privatni život zbog književnosti, ali kada bi vreme moglo da se vrati, ne bih mogao da postupim na drugačiji način. To je vrlo teško pitanje i svaki pisac mora da odluči šta je spreman da žrtvuje, rekao je Šiškin.
Budući da živi u Švajcarskoj i stvara u okruženju drugog jezika, Šiškin je pričao i o večitoj temi neprevodivog, kao i mogućnostima izražavanja u svom, jezikom određenom, doživljaju sveta.
– Jezik je precizan instrument, ima svoje granice, kao odvijač koji odgovara samo određenom tipu čepa. A ruskim odvijačem nije moguće otčepiti zapadnu stvarnost. Zato meni ne preti slava Nabokova jer pišem prozu na ruskom. Na stranom jeziku možete da pišete samo pravilno, a na maternjem možete i "nepravilno" (u duhu jezika), a upravo je taj stepen nepravilnosti prava mera umetnosti – rekao je pisac.
U iščekivanju da se na srpski prevede i "Ruska Švajcarska", Mihailu Šiškinu je ostalo da čitaoce zaintrigira knjigom koja je pred nama, a reč je o "Vilinoj kosici".
– Ovo je roman o prevladavanju granica između ljudi. Ono što ljude razdvaja nalazi se na površini. To je razlika u mentalitetu i jeziku, i moguće je uporediti je sa penom na površini okeana. Mene zanima ono što je pet, sedam, deset kilometara ispod površine. Zanima me ljudska dubina, tako univerzalna, koja nas sve povezuje...
M. Sretenović
[objavljeno: 22.04.2007.]
