Izvor: Politika, 10.Sep.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čudovište sa glavom u Evropi
„Politika“ ekskluzivno objavljuje esej Andreja Bitova (1937), modernogklasikaruske književnosti, jednogod najprevođenijih savremenih ruskih pisaca. Bitov je jedan od učesnika PEN-ovog festivala Free the Words u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Tokom boravka u Srbiji Bitov će predstaviti svoj kratki roman „Čovek u pejzažu“ koji je upravo objavljen u izdanju „Arhipelaga“u prevodu Lidije Subotin
Rusija je, koliko ja vidim, samo svetu i potrebna. Problem je u tome što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ona sama sebi nije potrebna. Bez obzira na navodne„patriote“ (koji postupaju upravo suprotno od toga), ona ima svetsku ulogu. Ali, to valjana pravi način razumeti...
Možemo zamisliti balon, ogromni balon. To je naš svet. Globus. On nekud leti. Ali, stvar je u tome da smo ga svi mi, i oni pre nas, naduvali, napravili smo taj ogromni udisaj i – izdisaj. Istorija, kultura, vera predaka,naravno, i vazduh i voda – to je njegov sadržaj. Postoji i ta „pupčanica“, pupčana vrpca, koja je, kao što znate, neophodna kod svakog balona. Ponekad mi izgleda da je upravo nad Rusijom taj balon i bio protkan božanskom niti. Nemojte biti stegnuti... Možda je metafora malo prejaka i nezavršiva, u smislu da ju je teško zaokružiti. Ali to je osećanje da ogromni balon letii da je potreban, jer je ispunjen svim onim što može biti udahnuto u budućnosti, kroz tu jedinstvenu pupčanu vrpcu koja se ne može prekinuti...
U osnovi, Rusija je ovaj uslov. Stanje svetskog poretka, kakav je sada i kakav će tek biti. U suprotnom, niko neće moći da objasni svoju istoriju koje više nema. Istorije nema, a jezik i prostor postoje, i nejasno je šta ih ispunjava.Zašto jeipakruska književnost pre nekih stotinak godina prepoznala sebe kao veliku? Zašto se raspon ruskog jezika pokazao tako ogromnim? Zato što je i površina zemlje isto tako velika?
Rusija je gledala na Zapad, na Evropu, ono što je počelo na severu naše zemlje, u Velikom Novgorodu, prethodilo je mnogim evropskim inicijativama... Ali, gledajući na Zapad, Rusija se otisnula na Istok, relativno nenaseljen i prazan. Otisnula se u prostranstvo.
Rusi su postali ljudi prostora koji nisu stvoreni za ljude... Žrtve koje su podneli mali narodi, što su naseljavali Sibir, neuporedive su sa žrtvama američkih Indijanaca. Amerika je i dalje bila zemlja Indijanaca. Teško je to isto reći i za Sibir. On nije bio zemlja cveća, iako to ne opravdava nasilje koje je uvek deo istorije.
Posle Drugog svetskog rata mapa sveta bila je preplavljena crvenom bojom, kao što je 1946. godine ona bila preplavljena zelenom. Sećam se ovemape, čitav svet koji nije bio „crven“ bio je zelen, engleski. Engleska je utihnula, odvezala svoj brod, govoreći: „Plovite sami!“ Ali je zato odgovorila tako što je „pocrnela“. Pristojni Englezi i sami su morali da odgovaraju za to, neko se opredeljivao između civilizacije i domovine u kolonijama, neko je ostao neuklopljen ni ovamo, ni tamo. Propast imperije je ozbiljno pitanje. Evropskim imperijama bilo je lakše da propadnu, jer su one bile izdržljivije i privlačnije. Naša imperija je bila teritorijalna. Ja zaista ne verujem u ruski socijalizam i mislim da je podsvest imperije (a imperija je, sasvim sigurno, živo biće) odigrala svoju ulogu u istoriji takozvane Oktobarske revolucije. Posle Prvog svetskog rata ova imperija je mogla da se raspadne kao Austro-Ugarska, koja je do tada skupo koštala sebe i svet. Može se pogledati na Jugoslaviju, zemlju za koju sam negde kazao da je najpre nije bilo, a potom je nestala. Ona zrači do sada. Predstoji li nam to isto – pitanje je svih pitanja.
Rođen sam i odrastao u imperiji. Jedno od najstrašnijih iskustava bilo jekada sam,1992. godine, u Nemačkoj, saznao o odlasku Ukrajine. Shvatio sam da Sovjetski Savez više ne postoji. Jer ako je Ukrajina otišla, dakle, o drugima se nema šta reći. Drugi su uvek bili pod znakom pitanja. I Baltik, i Srednja Azija i dalje su raspravljali o času pokoravanja. Takođe, i Krim, Kavkaz, ruski Mediteran, bili su mnogo složeniji kulturni i mentalni fenomen za Rusiju od Ukrajine. Mislim da je imperiji potreban totalitarni režim da bi opstala. Pod kojim znamenjem, kakav sve marksizam nije imitiran, sve je to, zapravo,biloočuvanje imperije.
I to što je Rusija bila uslovza očuvanje Evrope u 20. veku jeste bezuslovna činjenica. Kao i činjenica da je pojavu Trećeg sveta takođe uslovila Rusija. Evropa i svet – takvi kakvi jesu– postoje pod uslovom da postoji Rusija.
Ali šta je, zapravo, ona sama?
Ona se nije otisnula na Istok kako bi postala deo Azije, već kako bi pridružila Evropi ono što je bilo nenastanjeno. A Evropa ni tada nije bila mala. Evropa je tada glava ovog čudovišta. Kada Euronews saopštava vremenski prognozu, tada Peterburg ulazi u Skandinaviju, a Vladivostok u Evropu. Ovo je stručno mišljenje.
Rusija se sve vreme lomila na granicama kultura i civilizacija. Na početku 20. veka kod nas je gotovo sazrela civilizacija sa takvim figurama kao što su Mendeljejev, Dokučajev, Čehov. Rusi su prizivali Čehovljevo ime moleći se za istinske podvižnike konkretnog dela u Rusiji.Mogli smo da postanemo ekološka država i mogli smo da ostvarimo folklorni san„Ivan na peći“. Naša deca bi učili na Oksfordima i Kembridžima, naokolo bi jurili Japanci sa kompjuterima, a mi bismo samo korisno upotrebljavali zemlju i pili čaj iz samovara. Ali smo počeli da se molimo drugom idolu, i sve je krenulo u pravcu eksploatacije mineralnih sirovina, jer takvo parazitsko i skupoiskustvo kao što je socijalizam nije moglo da opstane ni na čemu. Kako ne bismo živeli loše, svi smo živeli na račun prirodnog bogatstva i nastavljali smo to da radimo.S nama nisu uporedivi Kanada i Brazil koji nam padaju na pamet. Šta će svetu ove velikezemlje? One su potrebne za budućnost, a budućnost – to je ekologija. Sve je svetu potrebno, uključujući i Antarktik i Grenland. Želimo na Mars, ali mi i kod sebe imamo svog Marsa još mnogo...
Još u vreme dok nije bilo moguće posetiti nijednu zemlju, mi smo seigrali u zemlji. „Ako bi tebe negde pustili, šta bi ti započeo?“ Moji snovi su bila ostrva, Britanija i Japan, gde se tradicija kombinuje sa najmodernijom tehnologijom. Svoju detinju kolekcionarsku slabost ja sam proveravao u patuljastim državama, obožavao sam ih. Jer sam živeo na malo prevelikoj teritoriji. Kao što jerekao jedan mudrac: „Dobro je što sam rođen u maloj zemlji – ona ne čini velike gluposti.“ Ali Rusija se može opravdati time da je najveće gluposti uglavnom učinilasamoj sebi. Kao kakva podoficirska udovica koja je samu sebe izdvojila i kažnjava se odsustvom društva i civilizacije. Raspon između „kraljeva“ i takozvane mase, „aristokratski“ parazitske, jeste ogroman, sada ništa manji nego u sedamnaestom veku. On razjeda Rusiju. Ali ni narod nije bio samo dobar. Jer, koje očajan? (A to je greh ...) Očajava neko ko nije koristan, neko ko je izgubljen. Veoma žalim ruskuoštroumnost. Prema njoj se odnosimo isto kao prema prirodnim dobrima.
Ali socijalizam, koji je trajao sedamdeset godina, nije tako jednostavan. Njegove ideje se pojavljujui u razvijenim zemljama. Mislim da svet duguje Rusiji mogućnost da izbegne negativne primere. Kojoj bi se drugoj zemlji mogao preporučitiovaj istorijskieksperiment? On bi svakako nastao. Samo su Rusi mogli da se nose sa socijalizmom. Tamo gde je postojala civilizacija, uređenost, društvo– tamo to zlo nije moglo da pusti ozbiljnije korene. Ovo je očigledno na primeru Nemačke Demokratske Republike i Kine. Kao što je rekao jedan Kinez: „Rusi su narod protivrečnosti. Oni ništa ne mogu da dovedu do kraja. Kakvi su bili vaši kolhozi? Pravih nije ni bilo. Ono što su kod nas bili kolhozi, to su kolhozi. Mi smo ih iskusili do kraja i više se nikada tamo nećemo vratiti.“
Društvo nijebilo uspešno u Rusiji, uprkos namerida se izgradi sve, jer se društvo i sastoji od svega– u tome je iskustvo Evrope. Moja omiljena ideja jeste da su Evropu stvorili književni junaci kao što su Robinson i Guliver, jer je Robinson pokazao kako se živi sam, dok je Guliver pokazao kakve suuistinu čovekove mere: patuljak među džinovima, džin među Liliputancima. Evo vam mera. Evropa ima mere, i to je temelj evropske civilizacije. I šta god da neko kaže, to je osnovna civilizacije danas.
Andrej Bitov
objavljeno: 11.09.2011.
