Izvor: juGmedia, 03.Jun.2017, 14:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MAJMUNSKA POSLA
Augusto Odone je bio bivši ekonomista Svetske banke, koji je, mimo do tada utemeljenih zakona nauke, tražio način da pomogne svom sinu, Lorencu. Lorenco je bolovao od teškog oblika ADL-a (bolest neurološkog sistema izazvana genskom mutacijom). Ogroman motiv, najveći, spasiti bližnjeg svog, doneo je jednu od najsrceparajućih priča savremenog sveta.
Ne može niko da izrežira dramu bolje od samog života. Uz ogroman napor i žrtvu, Augusto i njegova supruga su omogućili svom sinu >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << da živi dvadeset godina duže nego što su mu to prognozirali medicinski stručnjaci.
Razmišljao sam o Lorencovom ulju, o svojoj porodici i šta bih sve bio spreman da uradim za nju. Sedeo sam u fotelji, desna ruka mi je bila obmotana oko glave, češkao sam bradu, u levoj mi je bio daljinski upravljač. Neobavezno sam vrteo kanale na TV-u. Pažnju mi je privukao kadar u kome se plavokosi momak, karirane košulje, braon pantalona, noseći palicu u desnoj ruci, u predelu sličnom areni za borbu sa životinjama, grubo obraćao majmunu. Nisam dobro čuo ton, prevoda nije bilo, pojačao sam skoro do daske. Počeo je onom elektro palicom da ga udara i nastavio da viče. Opkoljeni su kavezima punim drugih uznemirenih majmuna, krici su odjekivali sobom. U jednom trenutku, promašio ga je, a majmun mu je ščepao ruku. Bilo je napeto, nagao sam se koliko sam mogao unapred, ceo fokus je bio na majmunu, i kamere i moj, dok je on u sekundi počeo da pokazuje svoj stav, karakter i snagu. U očima mu se mogao videti pogled običnog, ugnjetavanog čoveka, i iz sveg glasa je zaurlao “Nooo(Ne)”. Uplašeni izraz siledžije ukazao je na neočekivani obrt situacije, lovac je postao lovina. Ne samo u antagonističkom smislu, obrt je bio i evolutivni – primat je progovorio.
Znao sam da moram odgledati film, nije prošlo puno vremena – zadatak ispunjen, nisam se pokajao. Sjajan. Tematika sa majmunima nije nepoznata, u prošlosti je snimljeno nekoliko kultnih filmova na osnovu nje. Majmun se zove Cezar, a dolazi iz laboratorije za testiranje lekova na životinjama. Vil Rodman radi u laboratoriji, i kao Augusto sa početka priče, ima ogroman razlog da pravi rizične poteze u svojim eksperimentima. Ipak, pored tog motiva koji se ušunjao sa strane, glavni akter je u potpunosti Cezar. Sve je bacio u drugi plan, čak i glumce – gluma, doduše, nije bila na visokom nivou, kao na FOX-u. Ipak, i skrajnuti motiv priče, i bleda gluma, nisu uspeli da pokvare ovaj film, možda su u suštini samo doprineli da radnja i Cezar prevladaju u svemu.
Uspon planete majmuna – reditelj je nepoznat na ovim prostorima. Trebalo je dosta hrabrosti čika sa debelim novčanicima, da odrede Ruperta Vajta, da on režira ovo osvarenje i daju mu sto miliona dolara. Pošto ne spada u holivudski krem, odgledao sam i njegov prethodni film “The Escapist”. Iako sam smatrao da je priču o Cezaru režirao genijalac, nakon odgledanog drugog Rupertovog filma, shvatio sam da se samo držao onoga u čemu je dobar, i da je scene koje su lepo izgledale u njegovim prošlim ostvarenjima, preslikavao u bogato opremljene predele. Mogao je da rasipa novac na novotarije, mogao je platiti skupe glumce, ipak, on to nije radio, bio je izuzetno disciplinovan i bez preterano mašte učinio da mu skinem kapu. Film nije projektovan da ide u nastavke, ali je i pored toga, zahvaljujući Rupertovom uspehu, snimljen još jedan, sa totalno promenjenom ekipom. Kao i kod ostalih neplaniranih stvari, nije bio na nivou prvog dela – moram reći da ima odredjenu vrednost. Uskoro nam stiže i treći, za koji se nadam da će opravdati očekivanja.
Vernik sam, verujem u Boga. Film koji sam predstavio, i koji bih svakom preporučio da odgleda, vuče na drugu stranu. Svideo mi se, ali me ni u kom smislu nije odvratio od hrišćanstva. Odavno, u našoj zemlji traje tihi rat nauke i crkve. Na žalost, kao u mnogo čemu, najviše prostora, i sa jedne i sa druge strane, dobijaju ekstremisti. Ta isključivost, pomešana sa gomilom predrasuda, dovela je do toga da se učeni i pitomi ljudi povuku, i da se ne oglašavaju na jednu vrlo važnu temu – naučni razvoj jedne zajednice može da ide zajedno sa duhovnim.
Srpska pravoslavna crkva, kao dominantna, zajedno sa katoličkom, islamskom i drugim religijskim zajednicama sačinjava većinu stanovništva u Srbiji. Mnogi od vernika, istaknuti su naučni radnici, umetnici ili sportisti. To što veruju u Boga ne sputava ih da ostavaruju vrhunske rezultate u svojim zanimanjima.
Balans koji sada postoji, nema potrebe rušiti ga, ne mora baš svako da organizuje svoju Paradu ponosa, i ova jedna nam je mnogo.
Na kraju ću se i dalje držati tematike, ali malo skrenuti sa kursa, pravo u naše dvorište. Pre dve nedelje odgledao sam, po ko zna koji put, spot “Adventure of A Lifetime”, grupe Coldplay. Iako je star par godina, spot crpi najbolje iz muzičke i filmske industrije namenjene širokim narodnim masama zapadnog sveta. Geneza ide iz, malo starijima, dobro poznatog filma “Odiseja u svemiru”. Koske koje mlate majmuni zamenjene su mp3 zvučnikom.
Da se vratim malo među ljude, u stvarnost – igrom sudbine, posle njega, na portalu “Leskovačke vesti” odgledao sam spot lokalnog umetnika Bogija (Bogdan Tošić) za pesmu “Tako dobra si ženska”. Veliki sam snob što se takvih stvari tiče i ovo sam savladao na jedvite jade. Ipak, i pored hiljadu mana koje bih mogao da nađem, pre svega, primetio sam, da kada se malo odaljim, i pogledam širu sliku – dobar je Bogi, mali nebrušeni dijamant.
Jako volim da se hvalim svojim saznanjima, kada bi me čovek slušao – mogao bih čuda da napravim. Umovao sam na koji način da olakšam Bogiju, kako da bude ozbiljniji, bolji i da iz jednog hobija počne da pravi umetnička dela koja će krojiti sudbinu naše dece, a shvatio – običan sam konzument. Malo će vajde imati od mene. To što ja mislim da imam, on sigurno poseduje: inteligentan, kreativan, duhovit, inovativan… Ne znam, jesu li leskovački zidovi drugačiji, da se u njih ne može smestiti jedan kvalitetan muzički studio, i ne znam postoji li iko ko bi mogao inžinjerski ispratiti razvoj umetnika u nas? Znam da su mnogi ubeđeni da bi tako nešto mogli posedovati, da bi umetnike mogli negovati, znam mnoge iz te branše, ali su poput mene – jaki samo na rečima. Njih – nijednog, a Bogija, nije da ih nema, ima ih podosta. Sramota me je što nisam dovoljno obrazovan da pomognem tim mladim ljudima.
Mislim, mogao bih do sutra da im pričam šta treba da rade, – al’ konkretno?!
I, još nešto, taj isti Bogi, u spomenutom spotu je promovisao mladu umetnicu sa ovih prostora, spisateljicu i glumicu Milicu Nikolić. Kad neće oni kojima je to posao, zašto ne bi on – Bogi. Eto, tim jednim potezom, matirao me, a sve one majmune, koji su mi u životu nešto značili – bacio je na kraj reda, i isplivao on – čovek. Učinio da verujem u Boga, još više. Bogi.
