Izvor: Politika, 21.Jan.2015, 16:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zastave sa štamparskom greškom
U Mađarskoj se već poduže oseća velika ideološka zbrka. Vladajuća desnica nameće svoje nacionalne i istorijske ideale i vrednosne sisteme pa se stiče utisak da sve počinje ponovo sa nulte tačke kao da ranije ovde ništa nije urađeno ili ako je urađeno onda je to sve bilo loše. Protivrečnosti ima dosta i od njih ni kultura, ni umetnost nisu pošteđeni
Umetnički aktivista i ideolog, stvaralac radikalne alternativne orijentacije, po životnom ponašanju nomad kod koga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << između života i umetnosti stoji znak jednakosti (i elektronska adresa mu počinje imenom artlover@...) – konture su koje u osnovi iscrtavaju portret Balinta Sombatija (1950) ovogodišnjeg „Politikinog” laureata za najbolju izložbu u 2014, koja je pod nazivom „Bili smo heroji” održana u galerijama „Dr Vinko Perčić” i „Likovni susret” u Subotici. Deo subotičke postavke, čiji je kustos Nebojša Milenković, sada je moguće videti i u galeriji „Podrum” Kulturnog centra Beograda.
Na izložbi „Bili smo heroji”, predstavili ste veliki deo svog stvaralaštva koji je inspirisan, podstaknut istorijom i ideologijom. Na koji način je u vašem radu Jugoslavija predstavljala ili predstavlja ključni kontekst?
Problematiku istorijskog fenomena Jugoslavija treba gledati u širem, istočnoe–vropskom kontekstu. Ljudi su bili uvereni da je naše onovremeno društvo bilo najbolje i najpravednije ne samo u regionu nego i van njega. Sumnja u to u tragovima postoji već u nekim mojim najranijim radovima. Kao pripadnik jedne velike generacije idealista verovao sam da može da se stvori bolje i savršenije društvo i od našeg i to delimično sa sredstvima umetničkog izražavanja. Verovao sam u onu nepostojeću moć umetnosti koji bi mogao biti sinonim čarobnjaštva ili kolektivne magije. Bio sam ubeđen da umetnost koja izlazi iz ateljea i galerije u interaktivne prostore može da utiče na široke mase. Više to ne vidim tako ali sam siguran da se taj uticaj može usmeriti na jedinku a društvo se sastoji od pojedinaca. Pitanje je samo koju ulogu društvo pridaje umetnosti. Da li je smatra kao balast na svojim leđima ili potpomaže njeno delovanje shvatajući ga kao nešto konstruktivno, nešto pozitivno u istorijskim previranjima.
Poznati ste pre svega kao umetnički aktivista. Nezaobilazno je spominjanje vašeg ranog performansa kada ste portret Lenjina 1971. pronosili Budimpeštom. Kako se sećate ovog događaja?
Naoružan svešću o superiornosti Jugoslavije nad zemljama Varšavskog pakta smelo sam se upustio u tu avanturu mada sam bio potpuno svestan naravi represivnog društva kakva je bila Mađarska početkom sedamdesetih jer sam vrlo rano stekao prijatelje iz kruga opozicije. Akcija sa portretom Lenjina je tekla glatko sve do tog trenutka kada smo ušli u dvorišni deo višespratnice gde nam je bila iznajmljena soba da bi tamo napravili pokoji snimak, između ostalog prislonivši Lenjina pored teksta na zidu koji je glasio: „Zabranjeno prosjačenje!” Domar je izleteo iz svog stana i počeo da se raspituje u detalje. Odlučili smo da hitno spakujemo svoje stvari i da sednemo na prvi voz prema Subotici.
Ideja je došla iz trenutka spoznaje da i puka provokacija može da bude umetnost u datom trenutku. Prilikom šetnje po ulicama Budimpešte ciljano sam tražio pozadine koje su bile idealna podloga za uspostavljanje provokativnog konteksta sa likom vođe sovjetske revolucije. To je, između ostalog, bio zid sa tragovima metaka iz revolucionarne 1956, veliki poster na kojem je bila fabrička hala sa radnicima, plakat solidarnosti sa vijetnamskim narodom, reklama za državnu igru na sreću.
Osnovali ste sa Slavkom Matkovićem grupu Boš+Boš 1969. godine u Subotici kao reakciju na učmalu sredinu. Koliko je danas naša sredina učmala kada govorimo o umetnosti u najširem smislu – stvaranju, prijemu od javnosti, zainteresovanosti...
Živimo u potpuno drugačijem svetu nego što smo živeli pre 40-50 godina ali se borimo uglavnom sa istim problemima: sa problemom egzistencijalnog opstanka pojedinca, sa problemom odliva mladih stručnjaka, sa problemom ravnopravnosti društveno-političkih i etničkih slojeva, sa problemom samodefinisanja društva i pronalaženja smera prema kojem bi društvo trebalo da ide da postane uspešno. Teško se snalazimo posle svih tih tragičnih događaja iz bliske prošlosti a to se odnosi i na umetnost jer je umetnost i kultura, u nekom smislu, ogledalo društva. I dok se borimo sa lokalnim problemima istovremeno dostupan nam je internet pa smo svesni toga da nevolje ima svugde u svetu. Postavlja se pitanje: gde nam je istinski oslonac u tom velikom haosu da bismo kao mali narodi mogli uspešno opstati a da pritom sačuvamo svoja nacionalna blaga i svoj duhovni kapital.
Kako su na vas uticali umetnici Jozef Bojs i Lajoš Kašak?
Spominjete dve ličnosti kojima je data barem jedna zajednička crta a to je osećajnost prema društveno-socijalnim problemima jer su oni pojam lepoga odnosno estetskog fenomena gledali kroz tu široku prizmu. Lajoš Kašak je, pored svog umetničkog delovanja, na mene uticao svojim životnim putem demonstrirajući neviđenu istrajnost u svojoj monumentalnoj ličnoj borbi da etički i moralno opstane čist u svim situacijama. Jozef Bojs je uticao na mene pre svega kao rušitelj raznih granica u razmišljanju o umetnosti i kao vizionar-utopista koji celokupno društvo shvata kao umetničku pojavu. Spomenuo bih i ime Marsela Dišana, oca modernizma, od koga sam mnogo učio dok sam formirao svoje znanje o pojmu umetnosti.
Sedamdesetih godina imali ste radove koje niste smeli tada da izlažete. Reč je o zastavama sa štamparskom greškom. O kakvim je prizorima reč, šta ste vi u stvari „čitali” u tim zastavama? Kada ste te radove prvi put pokazali?
Nacionalna zastava je u neku ruku interesantan estetski fenomen pored toga što važi za čvrst ideološki simbol. Kada sam početkom sedamdesetih video na koji su način neki pop art umetnici stavili američku zastavu u centar svojih slika pomislio sam što ne bih mogao i sam da izvršim jedan takav eksperiment sa jugoslovenskom trobojkom. Kupio sam gomilu papirnih zastavica i među njima našao primerke koji su bili odštampani sa greškom: ili je nedostajala plava, ili je falila crvena štrafta sa njih, a ponekad i petokraka. Izdvojio sam te (samo)destruirane primerke i snimio sam ih 1971. i 1972. u raznim prirodnim ambijentima, pa i na svom telu, ali sam pazio da ih ne izložim sve do 1990. jer sam bio svestan posledica te vrste provokacije. Serija se danas zove „Dekonstrukcija Jugoslavije” i neki njeni primerci ušli su u značajne međunarodne zbirke.
U slavu grupi Lajbah. Performans, Budimpešta, 2010. (Foto Mark Šomai)
Lik Tita je čest motiv u vašim instalacijama. Jedna od predstavljenih u Subotici je i Tito u kovčegu otvorenih očiju. Šta nam poručuje ta instalacija?
Poručuje nam da je duh Tita na južnoslovenskim prostorima još znatno prisutan. Razgovarao sam sa ljudima starijih generacija koji su živeli u različitim sistemima, od kraljevine pa naovamo. Svi su tvrdili da je, i pored svojih anomalija, njegov sistem bio najbolji od svih. S druge strane gest otvorenih očiju sa blagim humorom poručuje današnjim političarima da pripaze šta rade jer ih on gleda, kontroliše i apeluje na njihovu savest.
Devedesetih godina, u svojim radovima, performansima na neki način demistifikujete ideologiju – narastajući nacionalizam i sve što je išlo uz njega. Počinjete da koristite krv. Kako ste kao umetnik reagovali na razaranje društva u svakom pogledu?
Shvatio sam da sa svoje individualne pozicije borbu protiv svih vidova razaranja mogu najuspešnije i najiskrenije da izrazim tim istim direktnim i sirovim jezikom kojeg je demonstrirala politika to jest istorija. Shvatio sam da ni napisana reč, ni naslikano platno ili izmontiran kolaž nije dovoljno jako sredstvo da se suprotstavim ludilu oko mene. Zbog toga sam pribegao iskazu u prvom licu, stavljajući u prvi plan svoje ranjivo telo pa i svoju ličnost. Malo ko zna da sam u 50 navrata dobrovoljno dao krv. Tu sam svoju aktivnost prekinuo u momentu kada sam počeo u svojim predstavama da koristim sopstvenu krv. Baš u tom trenutku kada je krv bila još dragocenija nego inače. To je veliki paradoks ali tako je trebalo da se desi.
Na početku stvaranja bili ste dosta zaokupljeni jezikom. U jednom od novijih radova koristite tekst, to jest slova koja više ne postoje. Mislim na rad „Jugoslovenski standard”.
Početkom tragičnih devedesetih u moje je ruke dospeo katalog u kojem su se nizali razni tipovi slova jedne štamparije. Vrste slova su demonstrirane kroz dve reči: „Jugoslovenski standard”. Na nekoliko strana primetio sam belešku štampara koja je glasila: „Van upotrebe”. Slovoslagač je svoju opasku najverovatnije formulisao u stručnom smislu upućujući na to da neki tipovi olovnih slova izlaze iz mode. Ali pošto smo pisali 1994. godinu ja sam njegovu intervenciju podigao na nivo ideologije pa sam na svakoj stranici ispisao isti tekst. Tako je nastao ciklus radova koji broji 22 komada listova.
U poslednjim, kao i u ranijim radovima koristite značke. Zašto?
Značke se mogu smatrati kao posebna vrsta jezika jednopartijskog, totalitarnog sistema. One su u malom sve ono što se demonstriralo u monumentalnim razmerama na partijskim kongresima, na vojnim defileima i prilikom rituala nošenja štafete. Iako su u fizičkom smislu sitne one imaju i te kako snažan semantički naboj. U svojoj praksi značke obično koristim u funkciji jačanja ideološke artikulacije a ponekad iz čiste namere da podvučem jezik ironije to jest svoje kritike.
Kako doživljavate pojavu da se olako odbacuju do juče široko prihvaćene ideologije?
Postavlja se pitanje koliko je iskreno odbacivanje određene ideologije u korist jedne druge i to od danas na sutra. Da li je neko stvarno verovao u neku ideologiju ili je tu kvaziveru pokazivao da ne bi visio iz gomile, da ne bi bio žigosan kao izdajnik. Za srpsko društvo je karakteristično da su jučerašnji veliki komunisti odjednom postali veliki crkveni vernici. Mislim da sa ideologijama uvek treba biti oprezan i ne vezati se čvrsto ni za jednu.
Vaša izložba se zove „Bili smo heroji?” Ko su danas heroji?
Veliki heroji nikad ne bi nastali da nema malih heroja iz svakodnevnog života, iz okoline malog čoveka. U datom trenutku svako može da postane heroj, dovoljno je da bude iskren prema sebi i prema drugima. Heroji, dakle, ne žive isključivo na stranicama knjiga o velikim poglavljima istorije.
Od 2005. godine živite u Budimpešti i sada niste jugoslovenski već istočnoevropski umetnik. Kakva su iskustva istočnoevropskog umetnika? Šta je lakše, šta je teže...?
Malo sam još Jugosloven i to ću ostati do kraja života. Jesam Istočnoevropljanin u istoj meri u kolikoj sam Srednjoevropljanin ili samo Evropljanin. Ali pre svega, tako osećam, ja sam umetnik nomad koji ne brine za granice do kojih se neki jako drže jer misle da bez granica, bez nekih čvrstih okvira ne mogu definisati sebe, svoje postojanje, osećaju se nesigurnim. Ja ne mislim tako. Čovek sam pre svega kome je dat jedan maternji jezik i jedna kultura. Maternji jezik je jedinstvena stvar ali kultura je uvek u agregatnom stanju i sposobna je da se povezuje sa drugim kulturama. Svojim raznovrsnim delovanjem, putujući između kultura zapravo radim na tome.
U kakvom je stanju mađarska kultura odnosno njeni stvaraoci danas? Šta država podržava, a ko se bori za svoje mesto. I kako?
U Mađarskoj se već poduže oseća velika ideološka zbrka. Vladajuća desnica nameće svoje nacionalne i istorijske ideale i vrednosne sisteme pa se stiče utisak da sve počinje ponovo sa nulte tačke kao da ranije ovde ništa nije urađeno ili ako je urađeno onda je to sve bilo loše. Sve to košta dosta, iscrpljuje snage nepotrebno u duhovnom i materijalnom smislu podjednako. Protivrečnosti ima dosta i od njih ni kultura, ni umetnost nisu pošteđeni. Na primer dok mađarska Umetnička akademija koja uživa najveće privilegije Orbanove vlade i vodi je ličnost ultrakonzervativnih shvatanja želi da nametne svoje antimodernističke standarde na celokupan umetnički život dotle uskoro započinje realizacija projekta gradnje muzejskog kvarta u Budimpešti u kojem treba da se nađe, između ostalog, institucija muzeja savremene umetnosti i muzeja savremene fotografije.
Marija Đorđević
objavljeno: 21.01.2015.
