Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Jun.2015, 16:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ustavne promene: Srbija u loše ukrojenom odelu
Piše: Bojan Đurić
Nema nikakve sumnje da su Srbiji nužne duboke, pametne i relativno brze ustavne promene, koje ne bi bile samo usputne tehničke, nužne u procesu evropskih integracija. Srbija je u loše ukrojenom odelu, čiji sako ima tri rukava, pantalone su preuske, a i predebeo je materijal za visoku spoljnu temperaturu u kojoj živimo i u kojoj ćemo tek živeti narednih nekoliko godina.
Zato je najpametnije da sednemo i da se ozbiljno dogovorimo kako >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << ćemo dalje. I da ovoga puta budemo ozbiljni i odgovorni u jednom od najvažnijih srpskih poslova ove decenije. Ovo nije posao koja podrazumeva bilo kakvu nervozu, iako je u svojoj suštini najpolitičkiji mogući društveni projekat.
Čini mi se da oni koji najviše odlučuju, svesni koliko je to važno, dobro razumeju suštinu procesa koji treba pokrenuti, ojačati, zaštititi u trenucima kada je rizično i osetljivo i kada se strasti uzburkaju. Gradi se arhitektura Srbije, društvena, politička, ekonomska, kulturna, koja treba da nas drži narednih dvadesetak godina. Nema većeg motiva i satisfakcije za talentovanog i sposobnog političara od toga da takav rezultat ostavi svojoj zemlji i svojoj biografiji. Zbog toga sam optimista da je to, baš u ovom trenutku, moguće. Ovo je window of opportunity, kako se obično kaže, prilika koja je sada otvorena i treba je iskoristiti.
Nema većeg motiva i satisfakcije za talentovanog i sposobnog političara od toga da takav rezultat ostavi svojoj zemlji i svojoj biografiji. Zbog toga sam optimista da je to, baš u ovom trenutku, moguće. Ovo je window of opportunity, kako se obično kaže, prilika koja je sada otvorena i treba je iskoristiti.
Ustav i politički sistem su osnova buduće Srbije. Verujem da u ovom trenutku izgradnji te osnove treba pristupiti krajnje racionalno. Ustav i politički sistem pravimo za sebe, nikome ništa ne treba da dokazujemo kroz taj posao i budući rezultat. Možemo da izbegnemo greške drugih, recimo onih zemalja koje su imale sreću da njihove političke, ekonomske i geopolitičke tranzicije budu pravovremenije i brže od naših.
Probaću to da dokažem na nekoliko primera. Mi imamo iskustvo postjugoslovenskih republika i mnogih zemalja ranijeg Istočnog bloka koje su pokušavale da manje ili više uspešno preslikaju francuski polupredsednički sistem, sa jakim predsednikom, ali i stalnom pretnjom upadanja u kohabitacije, u političko usporavanje i trzavice koje proističu iz toga. Nije sada važno kakvo je bilo naše dosadašnje iskustvo sa slično postavljenim modelom. Mislim da je za Srbiju danas bolje da ide prema čistijem, ako hoćete „nemačkijem“ primeru, i da postavi kao ustavni princip organizaciju vlasti u kojoj dominira jasno vođena izvršna vlast koncentrisana u vladi, a u vladi sumirana u snažnoj i moćnoj premijerskoj ulozi. Makar dok ne prođe još desetak godina u kojima će nam biti vrlo važno da budemo efikasni. Ne treba se toga plašiti. Svake četiri godine će odlučivati birači i delegirati tako jasno oročenu veliku moć.
Drugo je, recimo, pitanje organizacije Srbije. Šta su u njoj opštine, šta su gradovi, šta su eventualno neki regioni, a šta centralna vlast. To je možda i najvažnije pitanje. Ono će oblikovati način života u Srbiji i kako će se zemlja razvijati. U tome, čini mi se, ne treba biti pomodar.
Najlakše je reći „dajmo svu vlast opštinama, to je najbliže građanima“. Jeste, ali to je i izvor velikih opasnosti. Lokalne neodgovornosti, populizma, razmišljanja samo o jednom mandatu i sledećim izborima. Nije da nismo imali takvih loših lokalnih primera i do sada. Zbog toga treba biti postepen i razlučiti šta je i kojim tempom najbolje ostavljati kao ovlašćenje i moć centralnoj vlasti, a šta spuštati na lokalne nivoe.
O tim stvarima treba najšire razgovarati u budućim reformama. I uvek razmišljajući bar na srednji rok. Napraviti sistem koji možda uopšte ne treba da traje 50 godina, nego onaj koji će biti najefikasniji za deceniju pred nama. Lako ćemo posle doterivati, kada postavimo osnove.
Prilog Ustavne reforme: Na redu 14. ustav Srbije
Za nepuna dva veka moderne državnosti Srbija je imala 13 ustavnih promena koje su rezultirale novim najvišim aktom, sa izuzetkom jedne koja je suspendovala ustav. Na narednim stranama je kratak pregled dosadašnjih ustava, razlozi za novu ustavnu reformu, ali i uporedna analiza sa Vajmarskim ustavom koji se smatra jednim od najznačajnijih akata tog tipa u svetskoj istoriji.
Priredila: Jelka Jovanoć
Od 1835, kada je donet Sretenjski ustav kojim je Srbija zaokružila svoju modernu državnost, najviši pravni akt menjan je još 12 puta, a u najavi je i 13. pokušaj njegovog modeliranja i samim tim modeliranja Srbije kao države ustrojene na najsavremenijim principima demokratije. Aktuelni Ustav, iako važi manje od devet godina, odavno nije izdržao probu vremena, što i nije čudno jer se i 2006. znalo da je plod političkih kompromisa tada najvažnijih igrača na političkoj sceni. Struka se nije mnogo pitala, iako su brojni eksperti još od 2000. pravili koncepte, pa i čitave predloge koji nisu našli put do građana.
Među principima koje bi narednim ustavnim izmenama valjalo obezbediti, prvi na redu je efektivno i efikasno sprovođenje principa podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, odgovornost i kontrolu izvršne vlasti, prihvatanje nadmoći, suprematije međunarodno-pravnog prava i uslove za nesmetane evroatlantske integracije.
Takođe, potreban je korak napred – ili natrag, zavisi kao se posmatra – i definisanje Srbije kao države građana i sekularne države, garantovanje korpusa ljudskih prava i sloboda i uspostavljanje efikasnih mehanizama njihovog poštovanja i zaštite, kao i institucionalna eliminacija partokratije, odnosno vladavine političkih stranaka. Za Srbiju koja je tek deceniju-dve ponovo prigrlila kapitalizam, neophodne garancije za funkcionisanje tržišne ekonomije i osnova za ostvarivanje slobode konkurencije, prevenciju i suzbijanje monopola.
Napredak Srbije u evropskim integracijama takođe otvara novi krug pravih začkoljica koje se mogu rešiti jedino promenom najvišeg akta. Ovde izdvajamo nezaobilazna pitanja koja će se otvoriti tokom rasprave o promeni Ustava Srbije.
POLOŽAJ KOSOVA: Važeći Ustav je u kosovsku problematiku uneo dve novine kroz preambulu koja je praktično bez pravne snage, ali i dalje jedina “garancija” da je tzv. južna pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Stvarna novost bila je najava zakona o suštinskoj autonomiji KiM, koji ni u devetoj godini važenja Ustava nije donet. Svojevremeno je primedbe na “kosovski” deo ustava imala i Venecijanska komisija, koja je – uz ogradu da se ne meša u politički proces kojim treba da odredi budući status Kosova – ukazala da najavljena suštinska autonomija nije zajamčena na ustavnom nivou, odnosno da Ustav skoro svaki važan aspekt ove autonomije delegira na zakonodavca.
POLOŽAJ VOJVODINE: Posle promene ustava 2006. Vojvodina je svoju autonomiju zaokružila Statutom i Zakonom o nadležnostima, koji su u međuvremenu pali na proveri ustavnosti u nizu odredaba. Zakon o finansiranju Vojvodine još nije donet, pa bi naredni ustav trebalo da reši sva sporna pitanja na relaciji AP – Republika Srbija.
REGIONALIZACIJA i DECENTRALIZACIJA: Preciziranje ustavnog položaja Vojvodine praktično je uvod u nastupajuću regionalizaciju i decentralizaciju Srbije, postoji više modaliteta, od doterivanja sadašnjeg modela pa do podele Srbije na više ravnopravnih regiona, među kojima bi bili Vojvodina i Beograd. Regionalizacija, a posebno decentralizacija, jedno je i od najvažnijih pitanja sa evropske agende, pa će u narednim mesecima morati da se precizira status i položaj gradova i opština, njihove nadležnosti, imovina i obaveze.
IZBORNI SISTEM: U javnosti se reforma izbornog sistema svodi na broj poslanika i odbornika, odnosno smanjenje nacionalnog, pokrajinskog i lokalnih parlamenata i način izbora predsednika Republike. U osnovi, ta dva pitanja jesu najatraktivnija ili se bar tako mogu predstaviti, ali ona su zapravo izvedenica načela podele vlasti i funkcionisanja političkog sistema u celini. Nesumnjivo je da će se zaoštriti i pitanje u kojem će Srbija smeru ići – ka kancelarskom tipu države ili ka jačanju parlamenta. Ono što u ovom trenutku izgleda izvesno jesu smanjenje skupština u smislu broja zastupnika naroda skupštine i izbor predsednika države u parlamentu, a ne neposredno na biralištima.
Jedno od ključnih pitanja u ovoj oblasti jeste pitanje kako će se narodni tribuni birati – po proporcionalnom, većinskom ili u kombinovanom sistemu – pošto od načina izbora umnogome zavisi stepen njihove autonomnosti, odnosno hoće li u nekoj budućnosti odgovarati biračima ili i dalje svojim političkim partijama. Nezaobilazno je i još neraščišćeno pitanje poslaničkog imuniteta, koje je tokom novog dve i po decenije dugog višestranačja u Srbiji mnoge poslanike amnestiralo odgovornosti za krivična dela.
INTEGRATIVNA KLAUZULA: Jedna od debata koja je pokrenuta još prilikom usvajanja Ustava 2006. godine bila je vezana za uključivanje tzv. integrativne klauzule koja omogućava prenos zakonodavnih nadležnosti na nadnacionalne organizacije kakva je Evropska unija. Time, praktično, domaće pravo postaje podređeno evropskom. Integrativna klauzula je posle žustre debate ipak izostala. Brisel nije pritiskao vlasti u Beogradu da Ustavom priznaju nadređenost evropskog prava, smatrajući da u fazi integracije u kojoj se Srbija tada nalazila to nije bilo neophodno. "Pitanje integrativne klauzule postaviće se onog trenutka kada budemo pred vratima ulaska u EU. Bilo je zemalja koje su tu promenu Ustava radile zajedno sa ratifikacijom sporazuma o pristupanju”, upozorila je pre četiri godine u izjavi za Novi magazin tadašnja direktorka kancelarije za evropske integracije Milica Delević.
Svi ustavi Srbije
1835, februara: Sretenjska skupština usvojila Sretenjski ustav koji je garantovao ličnu i imovinsku bezbednost, olakšice seljacima pri plaćanju poreza i davanju kuluka, a velikašima aktivno učešće u vlasti.
1838, decembra: Porta izdala Četvrti hatišerif, Turski ustav, za Provinciju Srbiju, kojim je ukinut apsolutizam kneza Miloša i uspostavljen Savet kao eksponent turskih interesa u Srbiji.
1869, jula: Na Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu usvojen Ustav Kneževine Srbije, Namesnički ustav, kojim je prvi put u Srbiji uveden predstavnički sistem vlasti.
1889, januara po novom, decembra 1888. po starom kalendaru: Velika narodna skupština prihvatila novi Ustav Kraljevine Srbije, Radikalski ustav koji je označio kraj osmogodišnje borbe kralja Milana i radikala. Ustavom su predviđene garancije ličnih i političkih prava građana i uvedene institucije parlamentarne monarhije.
1901, aprila: Oktroisani Ustav, kojim je prvi put uveden dvodomni sistem, Senat i Skupština. Posle državnog udara kralja Aleksandra.
1903, aprila: ukinut je Ustav iz 1901, raspušteni Senat i Državni savet. Ustav dva dana kasnije kraljevom proklamacijom ponovo vraćen na snagu.
1921, juna: Ustavotvorna skupština usvojila Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca, Vidovdanski ustav. Ustav propisao unitarno i centralističko uređenje, monarhiju sa dinastijom Karađorđević.
1931, septembra: Kralj Aleksandar Karađorđević oktroisao novi ustav, Septembarski ustav, kojim je uveden režim ograničene ustavnosti. Uveden Senat, kao drugi dom narodnog predstavništva.
1947, januara: Ustavotvorna skupština Narodne Republike Srbije usvojila prvi Ustav Narodne Republike Srbije, Srbija definisana kao narodna država republikanskog oblika. Istaknuto da se srpski narod na osnovu načela ravnopravnosti ujedinio sa ostalim narodima Jugoslavije i njihovim narodnim republikama u SFRJ.
1963, aprila: Usvojen Ustav SR Srbije, kojim je Srbija definisana kao državna socijalistička demokratska zajednica naroda Srbije, zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanju. Prema Ustavu, Srbija u svom okviru ima dve autonomne pokrajine, Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.
1974, februara: SR Srbija dobila novi ustav. Republika definisana kao socijalistička, demokratska država i samoupravna državna zajednica u čijem su sastavu i autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo.
1990, septembra: Skupština SR Srbije donela novi Ustav Republike Srbije u kojem su proklamovani načelo podele vlasti i višepartijski sistem. Pokrajine izgubile atribute državnosti i postale teritorijalne autonomije, a pokrajina Kosovo preimenovana u pokrajinu Kosovo i Metohija.
2006, oktobra: Novim Ustavom Srbija označena je kao država srpskog naroda i svih građana, jezik i pismo su srpski i ćirilica, a uvedeno je i više nezavisnih institucija, među kojima su Zaštitnik građana i Državna revizorska institucija. Položaj Kosova i Metohije rešen je preambulom, a svi detalji autonomije prepušteni zakonima.
Prilog Ustavne reforme: Rebus “Vajmar”
Državno i društveno uređenje Savezne Republike Nemačke temelji se na istorijskom iskustvu propasti Vajmarske Republike i neometanom dolasku nacionalsocijalista na vlast.
Piše: Jelena Volić Hellsbushc
Ustav Savezne Republike Nemačke, takozvani Osnovni zakon, rezultat je istorijskog iskustva Vajmarske Republike. Za važeći nemački politički sistem to je lekcija poraza koja se u svakoj savremenoj političkoj diskusiji vrednosno tumači – istorijski događaji prve polovine dvadesetog veka u Nemačkoj se ne mogu naučno-objektivno prikazivati. “Vajmar” je rebus ne samo nemačke istorije, a u njegovoj suštini je pitanje: pod kojim destabilizujućim okolnostima demokratski ustavi i čitavi pravni poreci propadaju? Komparativna istorija demokratskih ustava može delimično da odgovori na ovo pitanje – većinsko poverenje, koje je preduslov za svaki demokratski poredak, može biti ugroženo: prisilom manjine, nepoštovanjem volje većine ili besramnom samovoljom političke klase – u takvim slučajevima ni najmudriji ustavno-pravni aranžmani nisu od pomoći.
Državno i društveno uređenje Savezne Republike Nemačke temelji se na istorijskom iskustvu propasti Vajmarske Republike i neometanom dolasku nacionalsocijalista na vlast. Ustavotvorci nemačkog Osnovnog zakona iz 1949. bili su odlučni u tome da je njihova prva dužnost sprečiti ponavljanje loših iskustava iz bliske prošlosti, pa su u taj novi ustav – Osnovni zakon – ugradili neka nepromenljiva načela i odlučili se da ga čvrsto vežu za sve one vrednosti koje su u periodu diktature nacionalsocijalizma bile ugrožene.
Koliko su vrednosna istorijska tumačenja bitna za ustavno-pravni poredak savremenog nemačkog društva vidi se već i u sveprisutnoj dilemi oko različitih termina koji označavaju dolazak na vlast nacionalsocijalista na čelu sa Adolfom Hitlerom. Nemačka društvena teorija još ulaže ogromnu energiju kako bi na adekvatan, politički korektan i internacionalno “prihvatljiv” način kvalifikovala i definisala istorijske procese koji su se odvijali u periodu Vajmarske Republike. Ulazak NSDAP-a (National-sozialistische Deutsche Arbeiterpartei) u vladu i ukidanje dotadašnje demokratske strukture Vajmarske Republike, kao i uspostavljanje diktature 1933, na nemačkom se označava sa tri termina, od kojih svaki podrazumeva različitu političku perspektivu iz koje se faze nacionalsocijalističkog “osvajanja vlasti” vrednuju: od 14. septembra 1930, kada je NSDAP sa 18,3 odsto osvojenih glasova kao druga po jačini partija, odmah iza SPD-a, Socijaldemokratske partije, ušla u Rajhstag, preko 30. januara 1933, kada je Hitler proglašen kancelarom, do ubistva Ernsta Rema 1. jula 1934.
OSVAJANJE VLASTI: Termini “osvajanje vlasti” (Machtergreifung) ili “preuzimanje vlasti” (Machtübernahme) sugerišu istorijsko tumačenje po kojem je NSDAP slobodno izabranom parlamentu i pravno-državnim strukturama, koristeći se isključivo nelegalnim sredstvima, oduzeo vlast protiv njihove volje. Ovo tumačenje zanemaruje činjenicu da je NSDAP imao značajnu podršku nemačkih građana. Ne samo njih, već i mnogih iz redova konzervativnih političara koji su podržali predsednika Rajha Paula fon Hindenburga kada je proglasio Hitlera kancelarom, učestvovali u vladi sa njim na čelu, podržali sve ukaze predsednika Rajha kojima je postepeno ukidana demokratija i, na kraju, koji su podržali 4. zakonsko ovlašćenje (Ermächtigungsgesetz) u Nemačkom Rajhstagu kojim je put za diktaturu bio konačno sasvim oslobođen.
Golo Man u svojoj “Istoriji Nemačke” piše: “Što se tiče dolaska Hitlera na vlast, intriganti iz Hindenburgove klike brane ovo na veoma jednostavan način. Oni kažu: sve što se odigralo je bilo ’legalno’. U stvari, to je pre bilo vraćanje ustavnom poretku nego što je bio puč, a činjenica da je posle sve drugačije došlo – to niko nije mogao da predvidi. Uostalom, niko nije predložio ništa što se umesto toga moglo učiniti... Ovu argumentaciju potvrđuje i stav partija i narodne mase. Veliki deo naroda želeo je Hitlera za vođu, tako da njegovo proglašenje kancelarom odgovara suštinskom principu demokratije. Narod bi trebalo sam sebe da prekori umesto što optužuje pojedinačne osobe”.
Brojni istoričari zbog ovog argumenta upotrebljavaju termin “prenos vlasti” (Machtübertragung), ali se ovim istim terminom koriste i neonacističke intelektualne elite, insistirajući na legalnosti, opšteprihvaćenosti i na većinskoj podršci građana tzv. “Hitlerovim reformama”. Od 1980. u jeku diskusije o pokušajima redefinisanja procesa denacifikacije uvrežio se najneutralniji mogući termin: “predaja vlasti” (Machtübergabe), koji se i danas najčešće koristi.
HOD DO VAJMARA: Vajmarski Ustav izglasala je Ustavotvorna Narodna Skupština (Verfassungsgebenden Nationalversammlung) 31. jula 1919. Izglasan je u Vajmaru, gde se Skupština bila sklonila od uličnih borbi koje su besnele po Berlinu. Potpisan 11. avgusta, on je stupio na snagu 14. avgusta 1919. i smatra se prvim demokratskim Ustavom Nemačke. No, on nije i prvi pokušaj da se Nemačka zasnuje kao parlamentarna struktura. Ovom, Vajmarskom ustavu, prethodio je Ustav Pavlove crkve, odnosno Frankfurtski carski Ustav iz 1849, koji je Nemačku koncipirao kao parlamentarnu monarhiju. Ovaj ustav nije zaživeo, pošto se već prilikom njegovog izglasavanja obio o nesuglasice u Nemačkom savezu, odnosno o borbu za premoć između Pruske i Austrije. Ovaj ustav nastajao je pod jakim uticajem Američke Deklaracije nezavisnosti i brojni njegovi članovi su se “ulili” u Vajmarski Ustav, a preko njega i u važeći Osnovni zakon SR Nemačke.
Taj “neodlučni” Vajmarski Ustav nastao je kao kompromis između ideja socijalne pravde revolucije iz 1848. i konzervativnih relikata autoritarne države. On je bio prvi parlamentarno-demokratski nemački ustav, mešavina parlamentarnih i plebiscitarnih elemenata, sastavljen u difuznom strahu od parlamentarnog apsolutizma, u prisilnom savezništvu socijalističkih, socijaldemokratskih i konzervativnih političkih snaga. Federalni poredak nalagao je rešenje saveza država sa snažnim centralističkim karakteristikama, koje su demonstrirale konačnu pobedu zagovornika unitarizma. Država je dobila značajne nadležnosti koje su samo uslovno bile ograničene nadležnostima Državnog saveta (član 60 – pravo veta u procesu donošenja zakona).
Vajmarski Ustav se delio na dva dela:
- državna struktura i nadležnosti (član 1-108), u kojem su liberalni i demokratski principi određivali organizaciju države
- prava i dužnosti nemačkih građana (član 109-165) u kojem se ogledala socijalna i ideološka podeljenost jednog modernog, pluralističkog industrijskog društva kao rezultat političkih i socijalnih kompromisa.
Za vreme svog trajanja Vajmarski ustav je smatran najboljim demokratskim ustavom sveta, iako su nacionalni ciljevi, koje je Ustav sebi stavio u zadatak, ostali nerealizovani. Iz današnje perspektive Vajmarska Republika deluje kao improvizovana demokratija. U toku 14 godina njenog postojanja smenjeno je 13 kancelara izglasanih od strane 9 skupštinskih sastava od kojih nijedan nije dočekao kraj svog izbornog mandata. Ova kratkotrajnost vlada bila je fundamentalna slabost mlade republike koja je bila uslovljena međunarodnom političkom realnošću.
Parlament su, prema proporcionalnom sistemu, birali građani stariji od 20 godina, što je odgovaralo tadašnjem mentalitetu koji je parlament smatrao odrazom pluralističkih interesa društva i čiji zadatak nije bio primarno sastavljanje vlade, već uspostavljanje ravnoteže između ovih različitih interesa.
Pretpostavka Vajmarskog ustava bilo je bezgranično poverenje u demokratsku razumnost i građansku odgovornost birača i ona se ogledala u strukturi i državnom rezonu njegovih centralnih institucija:
1. direktan izbor predsednika države
2. beskompromisno poštovanje zahteva i odluka birača
3. veoma jednostavna procedura raspuštanja parlamenta, Rajhstaga.
Prema Vajmarskom ustavu, glasači su imali dve mogućnosti: mogli su da izaberu jedan upotrebljiv parlament i/ili jednog upotrebljivog predsednika – svaka od ovih institucija mogla je po potrebi samostalno da pokreće državnu mašineriju. Ukoliko bi se dogodilo da obe zakažu, kao i što je bio slučaj – propast bi bila neizbežna. Vajmarski Ustav se temeljio na strukturalnoj nadmoći institucije predsednika, čija je moć bila ograničena samo time što su njegove odluke morali da potvrde ili kancelar, ili resorni ministar, a mogle su biti ukinute samo na zahtev parlamenta (član 48). Ova iskonstruisana ravnoteža između predsednika i parlamenta pokazala se, u retrospektivi, kao opasan dualizam. Mešavina elemenata parlamentarnog i prezidencijalnog sistema ne samo da nije mogla da osigura ravnotežu između parlamenta i vlade, već je na kraju stvorila nepremostiv jaz između ove dve osovine vlasti, što je dovelo da potpune paralize parlamenta. Nesposobnost partija da funkcionišu u koaliciji, da garantuju stabilnu većinsku vladu, dovela je do toga da je celokupna odgovornost bila prebačena na vladu, a da je predsednik funkcionisao kao zamena za parlamentarnu većinu. Do 1924. institucija predsednika izdala je 136 ukaza, naredbi u slučaju nužde, pri čemu se mora naglasiti da je prvi demokratski predsednik Friedrich Ebert sve naredbe izdavao na osnovu zahteva većine parlamentarnih poslanika. Član 48, Vajmarskog ustava imao je ulogu svojevrsnog “rezervnog ustava” koji je imao za zadatak da u periodima krize osigura funkcionisanje države.
U proleće 1930. izborom Hajnriha Brininga za kancelara Vajmarska Republika se sve više okreće prezidencijalnom sistemu vladavine. U ovom procesu član 48 poslužio je kao oružje protiv parlamenta i postao centralno ustavno sredstvo u projektu ukidanja demokratskih struktura.
UKIDANJE DEMOKRATIJE: Hitler je proglašen kancelarom 30. januara 1933, čime je započelo direktno i bezobzirno ukidanje vajmarske demokratije. Paljenje Nemačkog parlamenta, Rajhstaga, 27.02.1933, bio je povod za proglašenje “Naredbe o zaštiti naroda i države” (Verordnung zum Schutz von Volk und Staat) 28.02.1933, kojom su ukinuta osnovna ljudska prava, likvidiran pravno-državni poredak i uvedeno vanredno stanje. Posle poslednjih višepartijskih izbora Vajmarske Republike, 05.03.1933, na kojima je NSDAP osvojio 44% glasova, 23.03.1933, Hitler proglašava “Zakonodavno ovlašćenje” (Ermächtigungsgesetz) kojim je zakonodavna vlast prenesena na vladu. Zakonodavno ovlašćenje je izglasano bez glasova Socijaldemokratske partije. Novodobijenu moć je Hitler prvo iskoristio da raspusti sindikate i partije i da uspostavi jednopartijski sistem. Dalje je sledilo proglašavanje “Zakona o ponovnoj izgradnji Rajha” (Gesetz über den Neuaufbau des Reiches), raspuštanje pokrajina i proglašavanje “Građanskog zakona Rajha” (Reichsbürgergesetz) i “Zakona o ponovnom uspostavljanju državne službe” (Gesetz zur Wiederherstellung des Berufsbeamtentums).
Istorijske pogodnosti koje su omogućile dolazak Hitlera na vlast jesu bile, u prvoj liniji, svetska ekonomska kriza, uslovi sila pobednica u okviru Versajskog sporazuma, neprihvatanje Vajmarske Republike od strane velikog dela nemačkih građana, slabost Hindenburga i nedostatnosti Vajmarskog ustava – posebno mogućnost upravljanja naredbama u slučaju nužde, odnosno dekretima. Veliku odgovornost za uvođenje zemlje u diktaturu imaju tadašnje nemačke političke partije, koje su do poslednjeg trenutka insistirale na svom grotesknom ideološkom neprijateljstvu prema državnom sistemu i na svom bezumnom neprijateljstvu prema demokratskim principima. Sve političke orijentacije videle su izlaz u “diktaturi razuma”, kako ju je Hajnrih Man nazvao, koja se, logično, odmah pretvorila u diktaturu bezumlja. Na kraju, smrtonosni udarac Vajmarskoj Republici zadali su sami građani. Birači su se demokratski i suvereno odlučili protiv demokratski uređene države. Vajmarski ustav je bio tako koncipiran da se bezuslovno, do samouništenja, potčinjavao izbornoj volji građana.
Član 48
(1) Ukoliko jedna pokrajina ne ispunjava ustavom ili zakonom propisane obaveze predsednik može i vojnom silom da je na to prisili.
(2) Ukoliko je u Nemačkoj poremećena ili ugrožena javna sigurnost i poredak, predsednik može da donosi odluke u cilju ponovnog uspostavljanja javne sigurnosti i poretka i da ih sprovodi ukoliko je potrebno i oružanom silom. U ovom slučaju, on može delimično ili sasvim da ukine građanska prava zapisana u članovima 114, 115, 117, 118, 123, 124 i 153 ovog ustava.
(3) U slučaju donošenja odluka na osnovu odeljka 1 i 2 ovoga člana, predsednik je dužan da odmah o tome obavesti parlament. Ove odluke se na zahtev parlamenta mogu suspendovati.
(4) U slučaju opasnosti, a odlaganja mera na saveznom nivou, pokrajine mogu doneti jednokratnu odluku u skladu sa odeljkom 2 ovoga člana. Ove odluke na zahtev saveznog predsednika ili parlamenta mogu biti suspendovane.
