Izvor: Blic, 01.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ustav ojačao Vladu
Ustav ojačao Vladu
Novim Ustavom nisu izvršene promene sistema državne vlasti. Zadržan je, dakle, dosadašnji parlamentarno-predsednički sistem, uprkos žestokim kritikama toga sistema tokom devedesetih godina od strane opozicije koja je na vlasti od 2000. godine.
U parlamentarno-predsedničkom sistemu, u kome postoje predsednik države i vlada kao organi izvršne vlasti, vlada je, po pravilu, njen glavni nosilac, dok istovremeno slabe uloga i moć parlamenta. Realna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << moć vlade uvek je znatno veća od njenih formalnih ustavnih nadležnosti. Ona se izražava, pre svega, u tome što je vlada skoro isključivi predlagač zakona kojima se vodi društvena politika. Takođe, vlada izvršava zakone, donoseći uredbe i druge propise i mere kojima često protivustavno i protivzakonito proširuje i sužava ili selektivno primenjuje pojedina zakonska rešenja. To obično izmiče parlamentarnoj, a često i ustavno-sudskoj kontroli. Mada vladu bira parlamentarna većina, kojoj i odgovara za rad, u praksi je prisutna ne samo stručna već i politička dominacija vlade nad njom i nad parlamentom. Jer, vladu čine ključni kadrovi partija parlamentarne većine. Zato se u savremenoj političkoj i pravnoj teoriji parlament često naziva izvršnim telom vlade, jer, uglavnom bez izmena, izglasava sve njene predloge i politiku.
Novim Ustavom položaj i moć Vlade Srbije, kao i njenog predsednika, vidno su ojačani. Pre svega, po dosadašnjem ustavu, Vlada je 'vodila politiku' Republike, dok po novom Ustavu 'utvrđuje i vodi politiku'. Zatim, ubuduće će predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi moći da podnese najmanje 60 poslanika, dok je do sada to moglo da učini njih 20. Pri tome, ako Vladi ne bude izglasano nepoverenje u Skupštini, taj postupak se ne može ponovo pokrenuti pre isteka roka od 180 dana, bez obzira na prirodu i značaj novih razloga.
Vlada je dobila i ovlašćenje, upravo dužnost da obustavi od izvršenja opšti akt opštine, odnosno grada za koji smatra da nije saglasan sa Ustavom ili zakonom, s tim da u roku od pet dana pokrene postupak za ocenjivanje ustavnosti ili zakonitosti pred Ustavnim sudom. Vlada može i da pred Ustavnim sudom pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti odluke autonomne pokrajine (misli se, valjda, na odluku skupštine ili izvršnog veća) pre njenog stupanja na snagu. U tom slučaju, Ustavni sud može, do donošenja svoje odluke, odložiti stupanje na snagu osporene odluke autonomne pokrajine.
Po novom Ustavu, član Vlade ne može istovremeno biti i narodni poslanik, što je do sada mogao. Time se odnos Skupštine i Vlade dovodi u puni sklad sa principom podele vlasti, jer se ne može istovremeno biti 'kontrolor i kontrolisani'. Ovim rešenjem se, nesumnjivo, pojačava samostalnost Vlade u odnosu na Skupštinu.
Verovatno najveće pojačanje položaja i moći Vlade učinjeno je time što joj je dato ovlašćenje za davanje predloga Skupštini za izbor i razrešenje tužilaca. Do sada je to, po zakonu, činio tužilački sastav Visokog saveta pravosuđa, u kome su većinu članova činili tužioci, dok je ministar pravde predlagao samo izbor i razrešenje Republičkog javnog tužioca. Takođe, ukinut je dosadašnji stalni mandat tužilaca i uveden njihov šestogodišnji mandat, uz mogućnost ponovnog izbora. Naravno, ako ih Vlada predloži, to jest oceni da su dobro obavljali svoju funkciju. Time tužilaštvo postaje i specifičan organ izvršne, a ne samo pravosudne vlasti. Iako ovo rešenje nije nepoznato u Evropi, ono u našim aktuelnim prilikama i uslovima nije dobro, jer direktno i veoma jača uticaj izvršne, to jest političke vlasti na rad tužilaštva, čija ustavna samostalnost će, svakako, biti ozbiljno umanjena. A to će se, onda, lančano negativno odraziti i na funkcionisanje i kvalitet učinka celog sudskog sistema.
Moć Vlade biće znatno ojačana, doduše na indirektan način, putem bitnog ograničenja slobode i autonomnosti narodnih poslanika zbog ustavne legalizacije njihove neopozive blanko ostavke. Njome se poslanik, faktički, unapred odriče mandata dobijenog od strane građana i obavezuje da govori i glasa samo za ono što mu predloži Vlada, odnosno naloži partijski vrh. U protivnom, biće 'slobodan' da se odrekne poslaničkog mandata, koji je dobio na neposrednim izborima. Ovim ustavnim rešenjem položaj Vlade objektivno je ojačan na račun poslanika i parlamenta, jer će Vladina većina u znatno većoj meri nego do sada postati njeno pasivno i poslušno glasačko telo. Isti položaj imaće i poslanici opozicije u odnosu na svoje partijsko rukovodstvo.
Najzad, predsednik Republike više ne može, kao po dosadašnjem ustavu, da traži od Vlade da izloži stavove o pojedinim pitanjima iz njene nadležnosti, što, takođe, jača njenu samostalnost u vođenju politike.
Ustavom je znatno ojačana i funkcija predsednika Vlade. Tako je propisano da predsednik Vlade 'vodi i usmerava rad Vlade, stara se o ujednačenom političkom delovanju Vlade, usklađuje rad članova Vlade i predstavlja Vladu'. Zatim, da je ministar za svoj rad odgovoran prvo predsedniku Vlade, zatim Vladi i Skupštini, dok je po starom ustavu bio odgovoran, kao i cela Vlada, samo Skupštini. U skladu s tim, član Vlade sada može podneti ostavku i predsedniku Vlade, s tim što i predsednik Vlade može predložiti njegovo razrešenje. Novo ustavno rešenje je i uvođenje trojnog supotpisa predsednika Republike, predsednika Skupštine i predsednika Vlade na akte o proglašenju ratnog ili vanrednog stanja i na akte o ograničenju ustavnih prava i sloboda preko ustavnih okvira, ako Skupština ne može da se sastane. Ovo važno ovlašćenje predsednika Vlade, jača i poziciju Vlade, od koje će predsednik, svakako, tražiti saglasnost ili mišljenje u pomenutim vanrednim prilikama.
Na kraju bi se moglo zaključiti da nije bez osnova davno rečeno da 'kralj kraljuje, a vlada - vlada'. Dominacija vlade kao državnog organa dodatno je izražena u zemljama tranzicije koje su bez duže demokratske tradicije, izgrađenog parlamentarizma i javne političke kontrole njenog rada. Među najvažnijim svakako je na prvom mestu snažna, kompetentna i demokratska opozicija, kao i nezavisni, visokoprofesionalni i odgovorni mediji. To potvrđuje i naša skromna praksa, bez obzira na veoma krupne nedostatke u njihovom delovanju.
|
