Izvor: Vostok.rs, 17.Nov.2016, 11:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
“Ševina” pesma smrti
Srpska književnica Gordana Pavlović, Član UKS-a i redovan član Matice Srpske
Čovek svoj mir uvek može da nađe u prirodi. Bog je stvorio i uredio svet oko nas sa namerom da sva čula uživaju. Sedim na klupi, osluškujem šumor drveća. Do mene dopire divna pesma neke ptice, ali ne znam koja je to vrsta. Začuh korake iza sebe. Postariji čovek, malo pogrbljen u leđima, lagano korača uz pomoć štapa. Jednu nogu vuče. Priđe do mene:
–Pomoz’ Bog dijete!
–Bog Vam pomogao!
–Može li se sjesti?
–Može, čiča, kako ne može. Samo sedite-odgovaram.
Sede, skide šešir, kojeg je vreme odavno načelo, stavi pored sebe.Rukom zagladi proređenu, sedu kosu, duboko uzdahnu, pa tiho reče:
–Lijepo pjeva...
–Mislite na pticu?
–Da...
–Jeste, zaista je prelepo, ali niti je vidim, niti znam koja je to vrsta.
–E, dijete, to je ševa. Njena je pjesma čudnovata, a perje joj je takvo da se uklapa u sredinu, pa je ni vidjeti ne možeš. Nekad sam volio da je slušam, ali mi sada smeta...
Ne sakrih svoju radoznalost, pa brzopleto upitah:
–Zašto Vam smeta?
–E, moje dijete, sada kad čujem ševu sjetim se Sarajeva, rata devedesetih. “Ševe” su tada pjevale pjesmu smrti–ućuta, a vilica mu se stisnu u grču. Tamna senka se navuče preko lica. Bi mi neprijatno da ga bilo šta više pitam, ali sam osećala da ima potrebu da mi ispriča.
Posle dužeg vremena ćutanja, čiča glasno uzdahnu:
–Eh, da... “Ševina” pjesma smrti... –i ispriča jezivu priču...
Početkom proleća 1992. godine u Sarajevu je osnoavna teroristička grupa “Ševe”, usko povezana sa Ministarstvom policije BiH, službom bezbednosti AID (agencija za istraživanje i dokumentaciju), sa Muslimanskom obaveštajnom službom. U redovima ove grupe bili su iskusni snajperisti i osnovni zadatak je bio terorisanje Srba i svih ostalih koji su nepodobni za novu BiH. Njen osnivač Alija Delimustafić, koji je bio ministar unutrašnjih poslova BiH, tražio je da pripadnici “Ševa” završe obuku SIS-a (Sigurnosno informativna služba Republike Hrvatske), kako bi bili osposobljeni za dejstva i zadatke.
Osam srpskih rezervista zarobljeni su 22.aprila 1992.godine, u naselju Dobrinja. Za nesreću došlo je do pucanja gusenice na transporteru. Uhapšeni su: Dragomir Đerić, Stevan Đokanović, Vlajko Golubović, Nedeljko Vujičić, Milivoje Lalović, Đorđe Bjelica, Zoran Marković i Miladin Vukmanović. Zajedno sa njim uhapšeno je četvoro civila. Dva policajca Policijske uprave Novi Grad poveli su ih prema Domu policije. Međutim, Davor Matić-Žmiro-preotima zarobljenike i vodi ih do baze komande Specijalne jedinice MUP-a. Dragan Vikić upućuje Matića da zarobljenike preda Bakiru Alispahiću, koji je tada rukovodio CSB-om.
Samo što su odmakli od zgrade i ušli u Veliki park ispred njih izlazi Nedžad Herenda-Brko, nečovek i ubica, čije će se ime u narednim godinama izgovarati sa strahom. U pratnji trojice svojih ljudi, bez reči i hladnokrvno vadi oružje i ubija sve zarobljenike, da bi potom, poput zveri, prišao svakom pojedinačno i pucao u glavu. Leševi su spaljeni...
Nedžad Hernda, otac dvoje dece, vozač po profesiji, nikada nije odgovarao za ovaj zločin...
Posle ovoga kratko vreme “Ševe” su mirovale. Ali u toj njihovoj paklenoj tišini kovao se opak plan. Komadant “Ševa”, Nedžad Ugljen, je van okvira MUP-a držao kod sebe spisak pripadnika ove jedinice, kao i sve isplate i beleške od vitalnog značaja za grupu. Dobro je plaćao i nagrađivao svirepa ubistva. Isto tako štitio je interese svojih saradnika Alispahić Bakira, Muslimović Fikreta, Rekić Seada i druge.
Vrlo brzo “Ševina pesma”, najčešće u obliku snajperskih rafala odjekivala je Sarajevom. “Babe u crnom” su im bile omiljena meta, jer su znali da Srbkinje nose crninu kad su u žalosti, ali sa dobro utvrđenih kota nisu birali da li je žena, dete ili muškarac u pitanju. Ova ubistva su podržana od strane Asima Dautbašića, Envera Mujezinovića, generali Jusuf Jašarević, Fikret Muslimović. Cilj je bio da se stanovništvo što više zastraši a ubistva pripišu srpskim snagama.
Kod Izvršnog vijeća, strogi centar Sarajeva, ubijen je francuski vojnik, i na sva zvona se zazvonilo da su to uradili “četnici”. Naravno, to je sve otišlo i u etar i postiglo svoj cilj, iako je istraga utvrdila da metak nije mogao doći sa srpske strane.
Srbin Boško Brkić i muslimanka Admira Ismić, dvoje mladih ljudi koji su verovali u svoju ljubav, mučki su ubijeni na Vrbanja mostu, pri pokušaju da se domognu Grbavice. Iako je naknadno Nedžad Herenda priznao da su “Ševe” počinili ovaj gnusan čin, i da je pucano sa zgrade “Steleksa” tada su svi mediji zagrmili na Srbe i okrivili ih za njihovu smrt. Slike su obišle ceo svet i ostavile nesagledive posledice u očima javnosti. “Ševe” su svoje zadatke revnosno ispunjavale.
U želji da stvore sliku o tome kako su Srbi nemilosrdni prema Sarajlijama, svojim dojučerašnjim komšijama, podmetnuta je bomba u stan, na terasu Safera Halilovića, 1993.godine, 7.jula (Ivanjdan –srbski praznik!) i detonirali je. Tada su ubijeni sin i supruga Halilovića. Zalud je bilo to što je vještak Našet Muninagić utvrdio da je reč o eksploziji, kada je već optužba pala na Srbe.
U narednim godinama akcije „Ševe“ su poprimale sve veći obim i jeziviji oblik. Uhapšeni srpski civili, mučeni i zlostavljani po zatvorima, silovane Srpkinje, sve te žrtve, unakaženih lica do neprepoznavanja postavljane su na određena mesta, da bi se iscenirao zločin i napad srpske vojske i stvorila krivica i presuda bez suđenja i svedoka, poput scena iz Vase Miskina, koje su obišle ceo svet. „Ševina“ pesma smrti nije jenjavala sve godine rata u Sarajevo, a svoje gnezdo je svila u najvišim vrhovima vlasti BiH.
„Ševe“ su imale svoje saradnike u svim institucijama, bolnicama, ustanovama. Patolog Ilijas Dobrača je vrlo vešto skrivao njihovu monstruoznost nad civilima, Srbima.
Od „Ševine“ melodije niko nije čuo kuknjavu i plač Sarajlija. Ubijeno je 3299 Srba( a za mnoge se još uvek ne zna gde su), a niko nije odgovarao za to. Za vreme rata u Sarajevu je postojao sabirni centar(ugledali se na NDH!), čiju totrturu je osetilo na svojoj koži preko 10 000 ljudi. Mnogi su pokušavali da se spasu dajući svu svoju imovinu,. ali zalud. Zadnje što bi čuli na graničnoj liniji bio je „Ševin“ klokot mitraljeza. Koliko je tačno Srba stradalo u 126 sarajevskih logora, izgleda da se nikada neće saznati...
Genocid sproveden u Sarajevu i etničko čišćenje ostalo je u senci propagande i medija, koji su našli svog krivca i čvrsto se držali toga ignorišući istinu i činjenice-Srbi! Srbi na brdima oko Sarajeva su krivi za sve!
Ni danas, nakon toliko godina, kada bi trebalo da se razotkrije sva istina, kako bi se stvorili bolji dobrosusedski odnosi, gnezdo „Ševa“ niko ne dira, ono je dobro ušuškano u skupocena odela i velelpne vile...
Nastade tišina. Ni vetar nije više milovao grane drveća. Čiča pored mene je sav utonuo u klupu. Niz lice su mu klizile suze.
–Eto, dijete moje... Mišljah da će mi biti lakše ako ti ispričam, ali ne. Boli, boli ćeri nepravda i zlo. Godine prolaze, a ja životarim i čekam.
Znala sam šta čeka. Nije bilo potrebe da mi kaže. Čeka da se sazna prava istina, čeka da sazna šta mu se desilo sa nekim ko mu je bio drag i blizak. Pristojnost mi nije dozvolila da ga ispitujem, I ovo izrečeno je bilo previše, i za njega i za mene. Grudi su mi se stezale od tuge, koja se ulila u njih.
Opet se oglasi ševa. Zapeva punim glasom. Čiča i ja pogledasmo u pravcu odakle je dolazio zvuk. I ugledasmo je. Stajala je na grani bora. Čini mi se da nikada nisam čula takvu lepotu melodije i toliko glasnu. Okrenuh se prema čiči:
–E, moj čiča, ima Boga. Čuješ li koliko glasno i prkosno peva? Prkosi svojom pesmom, jer i ona želi da spere sramotu što njeno ime koristiše za zločine i zlodela... Gospod je Pravda i Istina, a mi Srbi veru Gospodnju u sebi nosimo. Neće zlo proći nekažnjeno, pa će i „Ševina“ pesma smrti i njima samima presuditi...
Srpska književnica Gordana Pavlović, Član UKS-a i redovan član Matice Srpske
