Izvor: Blic, 09.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na šta li im ličimo kad nas toliko lažu
Na šta li im ličimo kad nas toliko lažu
Predstava 'Hazarski rečnik' Milorada Pavića u režiji Tomaža Pandura je svojevrsno ogledalo i naših naravi i naših snova. Ako smo pravilno sa oduševljenjem shvatili ovaj novi milenijum, čemu ja nisam sklon, moramo reći da je pozorište preživelo mnoge milenijume. Čak i one za koje ne znamo. Vidite, nauka je sklona da se svuda pača i njuška, a posebno čovek koji je veliki radoznalac i otkrivač raznoraznih tajni Božjih. Ali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << verovatno je Bog tako odredio čim ga je sastavio po svom liku. Međutim, imam utisak da je sve otišlo stranputicom. Pa, u ovom novom vremenu đed može da ti bude majka!?! I nikom ništa. Slutim da je to lutanje u pogrešnom pravcu - rekao je na početku razgovora za 'Blic' glumac Petar Božović koji u ovoj predstavi igra sudiju, pašu trebinjskog i hazarskog kagana. Ono što svakako valja napomenuti je činjenica da je ovaj intervju pravljen pred poslednje izvođenje ove predstave, u sezoni kada je interesovanje publike da uđe u salu prevazišlo sve prethodne večeri što je izazvalo čitav niz i napetih i grotesknih scena. U svakom slučaju, 'Hazarski rečnik' bi još ko zna koliko mogao da puni gledalište. Ali, o tome drugi put.
Šta vi mislite o tezi da je 'Hazarski rečnik' u osnovi priča o srpskom narodu i njegovom nestajanju?
- To je onaj plačipičkasti srpski deo koji kukumavči u stilu, jadni mi, eto nestajemo i tome slično. Lično mislim da se ovde može svako naći i porazmisliti o sebi. O tome šta radi, šta su mu ciljevi, kakva mu je strategija i dnevna politika... Vidite, svaka vera propoveda ljubav, a od mržnje se ne može živeti. Kako se i zašto se to, po vašem uverenju, događa?
- Od trenutka kada su vere dozvolile da se za pare mogu oprostiti grehovi sve je postalo, blago rečeno, stvar za preispitivanje i jedna zloslutna igrarija. Kao što vlast ima svoje metode, tako se valja katkad i crkvi obratiti i demokratski razgovarati. Uostalom, zašto bi mesna zajednica imala više prava da odlučuje o meni nego moj duhovnik, ili duhovna vlast. Na kakve ste to metode svetovne vlasti, primereno ovom vremenu i prostoru, mislili?
- Da ne objašnjavam mnogo, ali sve one liče jedna na drugu. Pogledajte samo rečnik i terminologiju, ili njihove glavne oslonce. U svim predizbornim kampanjama svi se oni koriste (praznim) obećanjima, napretkom, boljim životom... U redu, treba čoveku malo optimizma, ali ne toliko laži. Pogledajte samo ove ovce oko tih 'skandika' i ostalih banaka. Ali, nije to radio pojedinac, neki Jezda ili neka Dafina, pa su sada oni krivi. Pa, sa njima se sarađivalo na najvišem državnom nivou! Zna se to. Samo, kod nas je sećanje vrlo problematična kategorija. Jer, ne seže dalje od prekjuče.
A kako bismo u tom smislu prokomentarisali sadašnju vlast?
- Ja je ne bih (još) komentarisao. Jer, sa njima se ipak lakše diše i nema te užasne duhovne klaustrofobije. Mada, znamo, da je ova vlast mogla Miloševića da sruši i ranije i demokratskim putem. A zašto nisu, neka objasne. Mogli smo da prođemo sa manje posledica. Sada se oni ponašaju kao ispravljači i spasioci. A meni je spasilaca naroda na vrh glave. Pustite bre ovaj narod malo na miru i malo, molim vas, nemojte da nas spasavate. Jest’ da i nije neki baš mnogo dobar narod, što sam uvideo u mnogim kriznim momentima, al’ ne zaslužuje baš da ga svi toliko lažu, potcenjuju i zajebavaju po nekim ćorsokacima. Ne mislite li da možda u samom mentalnom sklopu ima nekog razloga za takvu vrstu sudbine?
- To je pitanje koje bi iziskivalo dugu analizu. Ja bih radije govorio o nečem drugom što jeste u nekakvoj vezi sa vašim pitanjem. O čemu?
- Nešto što se pojavljuje u delu štampe i javnog mnjenja. Recimo u odnosu na ovu predstavu, neću nikog da komentarišem, ali indikativno je kada se pojave napisi o tome da 18 uspaljenih momaka nasrće na Seku Sablić ili da Pera Božović mokri na sceni. Ako se od čitave predstave pažnja posveti samo tim nakaradno shvaćenim detaljima, postaje jasno da je to deo jednog osećanja koje ranije u Beogradu nije postojalo, a to je kulturna klaustrofobija. Nije to vezano samo za novine koje preko svakakvih naslova mame svoje čitaoce, već postoje i odgovorni ljudi u kulturi koji se pojavljuju sa besmislenim pitanjima tipa zašto 'Sava centar', zašto Slovenci... Ali, čovek onim što govori otkriva pre svega svoj intelektualni nivo i svoju psihološku kartu. Znate, nije demokratija da svi možemo da pljujemo jedni druge jer, ako ništa drugo, to vređa razinu kućnog vaspitanja. Mi u suštini živimo manje-više po diktatu evropske zajednice, a hoćemo pošto-poto naš kulturni prostor. Pa ne može, nije to ni Bogu milo, kultura pripada svima i ne može se sve i svašta podvoditi pod kulturni identitet. I taj jezik koji ovde ili sličan ili isti bilo da se zove srpski, hrvatski, bosanski, evo sad i crnogorski... Šta ćemo sa tim (novonastalim) crnogorskim jezikom?
- Isto što i sa ovima, ne treba nam prevodilac. Kakav je sada vaš odnos prema crnogorskom pitanju?
- Ja sam Srbin iz Crne Gore i bio sam ponosan na tu svoju posebnu kombinaciju. Međutim, te priče su zloupotrebljene politički pa čak i lično. Na koji način?
- Reč je o odnosu pojedinca i shvatanja vlasti. Najviše je onih koji pričaju o demokratiji, a ponašaju se kao autokrate. Recimo, Milo Đukanović je većini bio u srcima. Meni pogotovo jer smo bili prijatelji, a nadam se da ćemo to i ostati i nakon njegovog odlaska sa vlasti. Eto, on je svojevremeno mogao da dobije koje god hoćeš izbore u Beogradu, a onda je odjedanput počeo da se ponaša kao onaj protiv koga se borio, a na osnovu te borbe je i stekao tolike simpatije ljudi. Jesam ja za državnost Crne Gore. Ali, šta sve ovo znači? Pa, ne znam kako sebe da podelim; kome ruke, kome noge a kome neke druge delove tela. Tatjana Njezić
