Izvor: Politika, 24.Sep.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cena straha od palestinske države
Kada su David Grun i Golda Mabovič u Palestinu došli iz Poljske i bivše ruske carevine, promenili su imena u David Ben Gurion i Golda Meir. Država Izrael stvorena je 1948. Stotine hiljada Palestinaca je, što iz straha što pred prinudom, pobeglo u okolne arapske zemlje.
Ben Gurion je predviđao sudbinu palestinskih izbeglica: „Stari će umreti, mladi će zaboraviti.” Meir je govorila o „zemlji bez naroda za narod bez zemlje”. „Palestinci ne postoje.”
Čini se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je mlada jevrejska država mislila o svemu – sem o Arapima. Palestinci su bili tu. Otvoren je najduži konflikt savremenog sveta.
Najmoćnije i najefikasnije oružje upotrebljeno protiv Palestinaca nisu bili izraelski tenkovi, avioni, puške i vojnici; nisu bili kontrolni punktovi, zidovi, ograde ili naselja; nije čak bila ni njihova moćna propagandna mašina koja kontroliše gotovo sve glavne medijske kuće Zapada; nije bila ni njihova gotovo potpuna kontrola američkog Kongresa ili uzastopnih američkih administracija.
Najmoćnije oružje koje je Izrael iskoristio protiv nas su naši sopstveni umovi. Uspeli su, barem za neko vreme, da učine da verujemo da smo mali i nemoćni, da su oni veći od nas. Njihovo najjače oružje bila je njihova sposobnost da učine da verujemo da nam treba njihova dozvola da živimo dostojanstveno, da nam treba njihov i američki blagoslov da dostignemo slobodu, da naši životi zavise od usluga koje im činimo, da moramo da pregovaramo za pravo da živimo u sopstvenim kućama, da nasleđujemo naše nasledstvo, da živimo uz ljudska prava koja su usklađena sa ostatkom sveta. Možda su u svom očaju i šoku naši roditelji i preci to prihvatili, ali ne više. Ben Gurion je pogrešio. Mladi nisu zaboravili.
Tako piše Palestinka Suzan Abulhava u prošle godine objavljenoj knjizi „Jutra u Dženinu”.
Kao što Jevreji nikada nisu zaboravili godine Šoa, holokausta, Palestinci nisu zaboravili Nakbu, katastrofu, kada ih je više od 700.000 napustilo Palestinu pre i tokom rata 1948.
Palestinci se sada obraćaju UN tražeći da budu priznati kao punopravni član Svetske organizacije. „UN su bile te koje su, 29. novembra 1947, odredile sudbinu britanske mandatne teritorije Palestine i dale legitimitet Izraelu, a SAD su bile prve koje su glasale za stvaranje jevrejske države. Danas – vrhunskom ironijom istorije – Izrael je taj koji želi da spreči da UN daju legitimitet palestinskim Arapima, a Amerika će biti prva koja će staviti veto na takav legitimitet”, podseća Robert Fisk u „Indipendentu”.
Više od 120 članica UN – uključujući 15 od 20 najmnogoljudnijih – već je diplomatski priznalo Palestinu. Kako se glasanje približava, taj broj raste iako je zahtev razbuktao užarene debate.
Jordan je, jula 1988, odustao od suvereniteta nad Zapadnom obalom. Egipat, koji je 19 godina administrirao Gazom, takođe nema suverenitet nad pojasom. Izrael je formalno anketirao istočni Jerusalim i okolne teritorije, što niko na svetu nije priznao.
Još od novembra 1988, kada je formalno proglašena Država Palestina, palestinski zahtev za suverenitetom nad 22 procenta mandatne teritorije Palestine koju je Izrael okupirao u ratu 1967, Izrael i SAD u svakom pogledu osporavaju i već 44 godine odbijaju da Palestincima priznaju suverenitet nad bilo kojim delom Zapadne obale ili pojasa Gaze – što nameće pitanje o pravima – tačnije nemanju prava – onih koji tamo žive.
Kako nema valjanog pravnog argumenta da Država Palestina ne ispunjava sve konvencionalne i običajne kriterijume međunarodnog prava za suverenom državom, jasno je da je protivljenje njenom članstvu u UN isključivo zasnovano na političkim motivima. Što otvara pitanje o primatu geopolitike zasnovane na sili i kapacitetima UN kao mehanizma globalne pravde.
Amerikanci i Izraelci tvrde da se radi o unilateralnom koraku Palestinaca i da je jedino rešenje u direktnom pregovaranju. Nema „prečica” kaže Barak Obama, pokušavajući da balansira, ali ne kaže kako misli da reanimira zamrli mirovni proces.
Teško da obraćanje čitavoj međunarodnoj zajednici može da se podvede pod „unilateralni” korak. Još je teže poverovati da je sadašnja izraelska vlada najdesnija u istoriji zemlje, zaista posvećena pregovorima.
Izrael je od sporazuma iz Osla 1993, udvostručio jevrejsko stanovništvo na Zapadnoj obali i po istoku Jerusalima, izgradio Zid razdvajanja (koji je sud u Hagu sa 14:1 proglasio kršenjem međunarodnog prava), izolovao Gazu.
Premijer Benjamin Netanjahu je prošle godine, istina pod pritiskom SAD, prvi put javno rekao da je spreman na rešenje „dve države”, ali od tada sve čini da pokaže da mu to nije cilj.
Palestinski zahtev pokrenuo je mnoga pitanja – sem jednog: kako bi to američki nacionalni interesi bili povređeni prihvatanjem Palestine kao 194. članice UN?
Pitanje se po svemu sudeći zaobilazi jer potencijalne posledice – barem po SAD i američki narod – ne mogu da se navedu kao opravdanje veta koji je Vašington najavio u Savetu bezbednosti. Pravna strana konflikta nikada nije previše zaokupljala SAD u pristupu Izraelu i Palestini.
Teško je setiti se prilike kada SAD nisu stale iza Izraela. Približavaju se američki izbori, pa ni ovaj stanar Bele kuće ne želi da rizikuje. Reizbor je važniji od budućnosti Bliskog istoka, ambicija ostanka na vlasti potiskuje patnje okupiranog naroda.
Amerikanci ipak rizikuju. Veto će ih udaljiti od velikog dela sveta da ne govorim o arapskim zemljama. Podrška koju je predsednik SAD sa govornice UN pružio Arapskom proleću zvuči diplomatski besmisleno i politički šuplje. Veto ozbiljno krnji Obamine potencijale svetskog državnika i razotkriva sve kontradikcije američke bliskoistočne politike.
Kada se podvuče crta, ukoliko Vašington stavi veto, to će mnogo više štete naneti Americi i Izraelu nego Palestincima. Sjedinjene Američke Države bi definitivno mogle da budu diskvalifikovane kao monopolski mirovni posrednik. Izrael je u poslednjih godinu dana izgubio dva jedina muslimanska saveznika – Tursku i Egipat – ali nastavlja putem samoizolacije.
Palestinski predsednik Mahmud Abas pokazao je da može da bude nepopustljiv u direktnom susretu sa Obamom – otkrivajući opadajuću moć američkog uticaja.
Svet je angažovan da razmisli o najdužem konfliktu savremenog doba. Zahtev je podsetio na život četiri miliona Palestinaca pod rigoroznom okupacijom i na isto toliko njih osuđenih na decenije po mizernim izbegličkim logorima u egzilu.
Više od šest decenija frustracija i nepravde sada je okupilo svet. Teško da je takva globalna solidarnost ostvarena ikada posle kampanje protiv aparthejda u Južnoj Africi pre dve decenije.
Naravno da je sve ovo velika simbolika. Kakva je to palestinska država na teritorijama na kojima Izraelci podižu nova naselja, a Palestincima zatvaraju kanalizaciju kada misle da ih treba kazniti?
Pitanje nije da li će Palestinci proglasiti nezavisnost. Oni su to učinili pre 23 godine. Pitanje je da li će SAD proglasiti nezavisnost. Ne verujem. Obama će sve teže pravdati Nobelovu nagradu za mir. Više mu prija „Medalja za hrabrost”, koju mu obećava izraelski premijer.
Boško Jakšić
objavljeno: 25.09.2011.
