Izvor: Blic, 01.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez moćnika nema velike umetnosti
Bez moćnika nema velike umetnosti
'Ali, koliko smo mi uopšte u stanju da razumemo svet u kojem živimo (...) Jer, ako je tačno da nismo u stanju da razjasnimo dejstvo umetnosti na prosečnog turistu, isto je tako tačno da nismo sasvim u stanju da uopšte razjasnimo dejstvo umetnosti', napisao je Radoslav Petković u knjizi 'O Mikelanđelu govoreći' ('Stubovi kulture').
Govoreći o ovoj gotovo romaneskno satkanoj knjizi eseja u kojoj se naslovni lik retko pominje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Petković za 'Blic' kaže:
'U knjizi se na razne načine govori o stvarima, a da se, prividno, ne pominju. Kao i u životu. Mikelanđelo je tu posredno prisutniji nego što se to čini. Dosta se govori o jednom drugom vajaru, Berniniju, velikom umetniku baroka koga su savremenici zvali novim Mikelanđelom. Dosta se govori o monumentalnom delu likovne umetnosti koje je Mikelanđelo stvarao. A dosta se govori i o jednoj činjenici koju rado zaobilazimo, da je takvo stvaralaštvo nemoguće bez podrške svetovnih moćnika. To jeste jedna bitna priča u ovoj knjizi. Bez pomoći papa malo bi toga Mikelanđelo mogao da napravi. Tu imamo jedan paradoks: renesansne pape nisu mnogo omiljene ni u katoličkoj istoriografiji, a kamoli u nekatoličkoj. Međutim, oni su mnogo uradili za umetnost. Mnogih umetničkih dela ne bi bilo bez njih. Ako su i bili ovakvi ili onakvi, često neprijatni savremenicima, oni su ipak zadužili potomstvo.' Pišete i o uzvišenim dostignućima koja su više plod sticaja okolnosti, pritisaka, problematičnih društvenih okolnosti, nego inicijalne uzvišenosti ljudskog duha?
- Knjiga je zapravo tako i nastala. Sticajem okolnosti (zahvaljujući Aleksandru Iliću koji je bio naš ambasador u Pragu), dva puta sam duže boravio u tom gradu. Mnogi ljudi su njime fascinirani, jedna je od najpopularnijih turističkih destinacija u Evropi. Onda se čovek upita odakle baš takav grad na takvom mestu. Moj utisak je da je to zapravo bio splet određenih političkih okolnosti u koje se umešao i češki nacionalizam (koji se budi u XIX veku) vrlo netrpeljiv prema baroku u kome vidi okupatora. Jer barok, u momentu kada je nastajao, jeste bio omiljena umetnost pobednika u ratu, okupatora, koji su svoju okupaciju obeležili i masovnom egzekucijom. Oni su zapravo u toj umetnosti videli i sredstvo svoje propagande, ideološke propagande. Monumentalna umetnost uvek ima jak uticaj, čak i nehotice. Ona izražava ideologiju dominantnih grupa. Nije li vaša pripovest o Pragu ujedno i priča o odnosu ideologije i umetnosti, znanja i predubeđenja?
- Kada gledamo monumentalnu umetnost, često nesvesni istorijskih okolnosti, donosimo nekakav čisto estetski sud. Međutim u samom trenutku nastanka ona ne može bez mecena, njena realizacija zavisi direktno od moćnika. I tu je, nužno, ideološki momenat vrlo jak i direktan. Danas morate imati podršku bogatih ljudi, u komunističko vreme direktnu podršku vlasti.
Kako danas i ovde vidite taj odnos ideologije i umetnosti?
- Sigurno da postoji ideološka mreža. Razume se, teže je analizirati trenutak u kome si, od koga nemaš otklon. No, još uvek smo duboko politizovano društvo. To nije slučajno. Mi rešavamo ovih dana, rekao bih, elementarne stvari, kako će se zvati država u kojoj živimo, gde su granice... Himna i zastava su na nivou simbola strahovito jaki pokazatelji. A sve zajedno i te kako se prenosi na svakodnevne životne uslove pojedinca. Niste li zapravo pisali o tome da je ideologija često ne samo determinata umetnosti, već i jača od stvarnosti?
- To je svuda prisutno, s tim što pojam ideologije uzimamo u najširem smislu. Ideološki pritisak imate i u razvijenom (potrošačkom) društvu; to je potrošačka ideologija koja, osim što vas pritiska da stalno kupujete nove stvari, na razne načine veoma utiče na živote ljudi. Kompleksna priča, ali nezaobilazan životni kontekst. I tradiciju dovodite u pitanje?
- Tradicija je zapravo uvek jedna interpretacija tradicije, kao što mislim da je istorija zapravo interpretacija istorije. Neki teoretičari su to direktno i definisali. Da li se naše viđenje određenih perioda u istoriji menja zato što smo došli do novih saznanja ili se menja zato što određeni trenutak postavlja neka druga pitanja koja mi onda posmatramo u toj prošlosti. Slično je i sa tradicijom. To je to 'izumevanje' tradicije. Činjenica je da su mnoge stvari koje mi jednog trenutka smatramo vrlo drevnim zapravo novijeg karaktera. Škotski kilt se tu koristi kao klasičan primer jer je u ovom obliku nastao početkom XIX veka. I šajkača je nastala relativno kasno, nije ni ona od pre pet vekova, a mi je doživljavamo kao stari tradicionalni simbol.
Tatjana Nježić
