Izvor: Politika, 16.Jun.2012, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portret bez rama: Željko Obradović
Znamenitost Atine
Pijačni dan na Kolonakiju, u srcu Atine, više neće biti kao pre. Punih 13 godina on se probijao uličicama koje vode do njegovog omiljenog kafića „Dejli“, dok su prodavci zeleniša punili svoje cegere i trpali mu u ruke. Vagon bi bio malo da stane sve ono što su mu nudili svakog petka, a on bi uzeo tek jednu kesu, da ne uvredi one koji mu se tako uporno klanjaju. A gazda kafea, zbog okupljanja koje se ponekad oduži do sitnih sati, dozvolio mu je da prekrsti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Dejli“ u – „Najtli“.
Tri brata, vlasnici jedne taverne na periferiji Atine, 13 godina su iznosili najbolje vino i ribu pred njega. Ovi vatreni simpatizeri Olimpijakosa na zidu drže njegovu sliku, iako je trener kluba koji mrze iz dna duše. Kažu: „Panatinaikos ne volimo, ali njemu se divimo, on je drug i laf“. Otvaraju mu zadnji deo taverne, on ulazi i bira ribu, dok ga na stolu čeka boca „santorinija“. Puštaju hitove Adonisa Remosa, znaju šta ga u srce dira. Opet, kad god poželi, grčki Zdravko Čolić peva mu na uvce.
Njegovi idealni parovi su trubači i Remos, Guča i Akropolj, Čačak i Atina, Morava i more, pecanje i košarka...
Kao što je pre nepune tri decenije shvatio da je Čačak premali za njega, 1993. godine – da je prerastao i Beograd, tako ovih dana pakuje kofere i odlazi i iz Atine, spremajući se, najverovatnije, za put u Istanbul. S rekordnih osam titula Evrolige, duplo više nego bilo koji drugi trener, više ne mora ništa da dokazuje u košarci, pošto ga Amerika i NBA ne zanimaju. S našim državnim timom je stigao do evropskog (1997) i svetskog vrha (1998) i olimpijskog srebra (1996), a pored toga ima i evropsku bronzu (1999). Jedina dva kiksa u karijeri imao je na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine (11. mesto) i na „Evru 2005“ u Beogradu (deoba 9-12. mesta), dok sve ostalo može da se podvede pod uspehe i sitnije neuspehe.
Trenersku karijeru započeo je pre dve decenije u Partizanu i već u prvoj sezoni (1991/1992) osvojio triplu krunu (prvenstvo, Kup, Kup šampiona). Tada, kako danas kaže, nije mogao ni da sanja da će ovako brzo potući mnoge rekorde. Posle je vodio Huventud (prvak Evrope 1994), Real (1995), Beneton (Kup Saporte 1998), a onda se skrasio u Grčkoj, obasut nesvakidašnjom ljubavlju i navijača i vlasnika Panatinaikosa, braće Janakopulos. Ipak, proteklih dana pismom je obavestio javnost da je došlo vreme da ode iz „svoje druge kuće“, ali da odnosi sa svima ostaju na najvišem nivou.
Za 13 godina, duže no što je iko proveo na klupi nekog grčkog kluba, osvojio je 23 trofeja: pet Evroliga, 11 prvenstava i sedam kupova. „Zeleni“ su s njim postali jedan od tri najuspešnija evropska kluba svih vremena i ubedljivo najbolji u ovom milenijumu. Navijači su mu ispevali pesmu kojom su ga dočekivali na svakoj utakmici, a nema sumnje da će se vrlo brzo, pod svodovima arene OAKA zavijoriti i dres s njegovim prezimenom. Takvu čast do sada su doživeli samo igrač koji je čitavu karijeru proveo u tom timu Alvertis i najvatrenija grupa navijača „Gejt 13“.
Beograd je upamtio proslavu njegovog 50. rođendana, pre dve godine. Nedavno je prijateljima obećao da će proslava 55. biti još „luđa“. Svakako, sav novac ide u humanitarne svrhe, a ulaznice neće biti nimalo jeftine.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 17.06.2012
Pogledaj vesti o: Košarka, NBA
