Izvor: Politika, 10.Mar.2015, 18:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fest na dobrom putu
Da li je Fest zaslužio da ga Beograđani i dalje vole? Da. Beograđani su na putu da konačno dobiju festival kakav zaslužuju, jer Beograd jeste svet – zar ne?! Zato Festovi organizatori pazite se, gledamo vas!
Fest ponovo postaje kultni festival. Drago mi je što je domaći film zastupljen u većoj meri. Bilo je odličnih autorskih filmova. Nastavite sa promocijom kultura koje nisu holivudske. Beograd je sa Festom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mesto kakvo smo zaboravili da može da bude – komentar je čitateljke Milice, objavljen na „Politikinom” sajtu.
U načelu se sa mišljenjem čitateljke slažem. Uz jednu malu zadršku. Do statusa kultnog festivala ima još trnja preko kojeg valja preći. No, spremnost da se i po trnju gazi, već je pokazana. Načinjen je snažan i prilično hrabar zaokret. Od filmske manifestacije revijalnog tipa – neke vrste „mambo-džambo sega-mega sinemanije”, u kakvom je obliku bivstvovala poslednjih godina razmahujući se (holivudskim) filmovima već prethodno viđenim u raznim „piratskim” verzijama – 43. Fest imao je sve obrise pravog i punokrvnog festivala.
Ponovo je Fest bio mesto i za otkrivanje nekih manje poznatih kinematografija i autora, za otkrivanje estetskih i tematskih pravaca u savremenom svetskom filmu, za uočavanje interesantnih pomaka u srpskom i u filmovima iz regiona... Izbor filmova je bio šarenolik i bogat, publika je imala mogućnost izbora, baš kao i mogućnost da se po pitanju filmskog ukusa novih Festovih čelnika – umetničkog direktora Jugoslava Pantelića i selektora Mladena Đorđevića, složi ili ne. Dobrih i kvalitetnih filmova bilo je u velikom broju. I izbor tri filmske legende za centralne ličnosti Festa: Milena Dravić, Aleksandar Sokurov i Ričard Drajfus, bila je prava stvar. Uz to, opredeljenjem da Fest ima i međunarodni i nacionalni takmičarski karakter, znatno je pojačana mogućnost njegovog boljeg i snažnijeg pozicioniranja na festivalskoj mapi sveta...
Sada nema nazad. Može samo napred. Naravno, uz što objektivnije sagledavanje i postignutih vrlina i slabosti, uz programsko i organizacijsko zatezanje, a bez rasipanja energije na činodejstvovanje uočenih „lešinara”. Oni samo po navici obleću oko Festa verujući da je to još uvek onaj isti mastodont koji se u životu održava uz pomoć veštačkog disanja. Slepi su da uoče kako je novi zaokrenuti Fest pun krvnih zrnaca. Prodisao je. I te kako je živ. Smisleniji je i još bliži ideji njegovih osnivača sa Milutinom Čolićem na čelu.
Da li je 43. Fest imao i mana? Sigurno da jeste. Mišljenja sam da je bio predug (10 dana je mnogo) i da je bilo previše programskih celina, no, razumem potrebu nove organizacije i novih čelnika da se pri promociji drugačijeg festivalskog koncepta odmah grune glasno iz svih oružja. Sada kada smo videli kako pucaju i u kom pravcu razmišljaju, biće još zanimljivije sačekati sledeće Festovo izdanje. Svaki ozbiljan festival je skupa i veoma složena „igračka”, koja može biti višestruko korisna ukoliko se sa njom brižljivo i znalački igra. I ukoliko se sa igrom počne na vreme. Već sutra.
Da li među mane ovogodišnjeg Festa ubrajam i činjenicu da je žiri „Glavnog (internacionalnog) takmičarskog programa” za najbolju mušku ulogu nagradio bosanskog glumca Emira Hadžihafizbegovića? Ne, ne ubrajam. Sa odlukama žirija čovek može da se složi ili ne, može čak i da opsuje, ali suverenitet žirija ili njegovu slobodu odlučivanja ne može da spori.
U konkretnom slučaju, žiri je nagradio glumca koji je noseći stub hrvatsko-srpskog koprodukcijskog filma „Takva su pravila” Ognjena Sviličića. Za izvrsno odigranu ulogu oca čiji je sin iznenada brutalno ubijen u maloletničkoj tuči, Hadžihafizbegoviću je i jesenas na 71. Venecijanskom festivalu dodeljena nagrada za najbolju mušku ulogu u takmičarskom programu „Horizonti” (žirijem predsedavala kineska rediteljka An Hui). I venecijanski i beogradski filmski žiri su ga nagradili za glumačka umeća, a ne za to kakav je on „čojko” ili kakva mu je sarajevska „barutna” prošlost. Sa tim neka se nosi sam sa sobom, sa ljudima kojima je naneo bol, a jednog dana i pred onim koji neminovno na kraju kaže poslednju reč...
Da li bi me iznenadilo kada bi se Marko Perković Tompson jednog dana pojavio i kao član kakvog filmskog žirija (naravno, ne u Srbiji jer bi to stvarno bilo preterano), kako je to u svom autorskom tekstu sumirajući svoje utiske o Festu sugerisao jedan naš ugledni mladi pisac ? Ne, ne bi me mnogo iznenadilo. Ima čovek i za to kvalifikacije. Pokazao se kao uspešan kompozitor originalne muzike za zanimljiv film „Jozef” Stanislava Tomića 2011. godine...
Da li je Fest zaslužio da ga Beograđani i dalje vole? Da. Beograđani su na putu da konačno dobiju festival kakav zaslužuju, jer Beograd jeste svet – zar ne?! Zato Festovi organizatori pazite se, gledamo vas!
Dubravka Lakić
objavljeno: 11.03.2015
