Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Sep.2019, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Dve unije
Biti u dve unije istovremeno, Evropskoj i Evroazijskoj, nije moguće. Ne samo zato što je članstvo u Evropskoj uniji političko, a ne samo privredno. Ali i samo sa stanovišta trgovačke politike, nije moguće biti u carinskoj evropskoj i evroazijskoj uniji. Ukoliko to nije očigledno, valja se podsetiti da je osnovni razlog ukrajinskih sukoba, unutar zemlje i sa Rusijom, bio upravo taj što je bilo potrebno birati između te dve unije, pa je predsednik bio za Evroazijsku, a većina naroda za >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Evropsku.
Što važi za ishod, dakle za izbor između jedne ili druge unije, važi i za postupak pristupanja, bar kada je reč o Evropskoj uniji. Ali isto zapravo važi i za Evroazijsku uniju. Opet, podsećanja radi, Rusija je uvela sankcije Ukrajini sa obrazloženjem da bi njen ugovor o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom doveo u pitanje integritet zajedničkog tržišta Evroazijske unije. Ovo u stvari nije tačno, ali kao što se vidi iz sporazuma koji će Srbija potpisati sa Evroazijskom unijom, postojaće ograničenja pre svega kada je reč o pravilima porekla. Koja, naravno, ograničavaju Fijatu pristup evroazijskom tržištu. A tih ograničenja će biti poprilično na obema stranama. I kako se Srbija bude približavala Evropskoj uniji, hipotetički ili stvarno, smanjivaće se blizina Evroazijske unije. I obratno, na šta je Evropska unija već upozorila.
No, da ovo sve ne zvuči previše teorijski, uzmimo dva primera. Jedan je zanimljiv istorijski, a i pedagoški, ako mogu tako da kažem. Naime, osamdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji se vodila rasprava o tome ko koga iskorišćava. Bilo je rasprostranjeno mišljenje u Srbiji da Slovenci prolaze bolje jer izvoze robu jugoslovenskim potrošačima na zaštićenom zajedničkom tržištu s kojom ne bi bili konkurentni na, recimo, evropskom tržištu. Pa se smatralo da će slovenačka privreda doslovno propasti kada se odvoji od srpske, pre svega. Dok će srpska privreda, koja je mnogo manje izvozila u Sloveniju nego obratno, imati znatno manju štetu. Ishod je bio sasvim suprotan očekivanjima. Ostavljam po strani srpski usud, zbog ratova, ali slovenačka privreda je zapravo imala relativno kratku recesiju i veoma brzo je gotovo sav izvoz ostvarivala na evropskom tržištu. I to pre potpisivanja Evropskog sporazuma, mada je on takođe pomogao.
Ovo zato što je slovenačka privreda veoma mala u odnosu na evropsku, tako da njen izvoz ne zavisi od trgovačke politike već od ponude izvozne robe. Na jugoslovenskom tržištu je slovenački izvoz zavisio od tražnje u drugim delovima zemlje. Između ostalog i u nerazvijenim krajevima. I tu je sada važno videti da je tu tražnju, između ostalog, održavao i Fond za nerazvijene. Koji je bio glavni dokaz da zapravo nerazvijeni iskorišćavaju razvijene jer su ovi drugi punili Fond. No, naravno, kako je prvi primetio Bertil Olin u čuvenoj raspravi sa Kejnzom, gde je odlazila ta povećana kupovna moć nerazvijenih delova jugoslovenske države? Ne malim delom na uvoz slovenačke robe i usluga. Ukidanje Fonda smanjilo bi kupovnu moć nerazvijenih, pa tako i slovenački izvoz.
U ono vreme, pa i kasnije, a zapravo i do danas, srpski nosioci politike zagovarali su protekcionizam kao odgovor na uvoz iz Slovenije, ali i ulaganja koja su odatle dolazila. Što je zapravo imalo iste posledice po slovenački izvoz kao i donacije preko Fonda za nerazvijene. Ali slovenačka privreda je mogla da postigne iste, a zapravo i bolje rezultate na evropskom tržištu. Kao što i jeste.
Sada drugi primer, Evroazijska unija i kineska ulaganja. Evropska unija upozorava na probleme s kojima će se Srbija suočiti zbog povećanih ulaganja iz Rusije i, posebno, Kine. Pre svega u tom smislu da neće ispuniti kopenhaške kriterije jer su ta ulaganja dogovorena između država i zaobilaze pravila konkurencije. Zašto?
Uzmimo da ruska ili kineska država odobri kredit srpskoj državi, recimo za infrastrukturni projekat. I da se na tenderu izaberu izvođači. Evropski konkurenti bi imali ne male izglede da pobede na tenderu. Uopšteno, uzmimo da Kina i Rusija ulažu u Srbiju, to bi, imajući u vidu uvozne sklonosti srpskih potrošača i proizvođača, povećalo uvoz iz Evropske unije. Jedan način da se srpski uvoz preusmeri na rusku stranu jeste učlanjenje u Evroazijsku uniju, čime se ulaganja i trgovina povezuju. Ili, u kineskom slučaju, ulaganje se uslovljava uvozom kineske robe i usluga, uključujući i izvođače i njihove radnike.
U meri u kojoj se, dakle, Srbija približava Evroazijskoj uniji i u meri u kojoj povećava zavisnost od kineskih ulaganja, ona se udaljava od Evropske unije ne u tom smislu da se to kosi sa sadašnjim nivoom odnosa već po tome što će biti sve teže zadovoljiti kopenhaške kriterije u najvažnijoj oblasti, a to su konkurentnost privrede i njena tržišnost.
Koliko god da se ponavlja da Srbija ne mora da bira između dve unije do časa dok ne bude morala da bira, to je netačno.
.jpg)
