Izvor: Politika, 03.Jun.2015, 08:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako ruski glumci zaobilaze psovke
U Rusiji je od prošle godine na snazi Zakon o zabrani psovanja u pozorištu i na filmu, apsurdan i glup, ali moramo da ga poštujemo kaže gost Beograda ruski reditelj Jevgenij Marčeli Jevgenij Marčeli
Srpsku kulturu i tradiciju nažalost nedovoljno poznajem, ako izuzmem Branislava Nušića za koga svi u Rusiji znaju. Mislim da je njegovu „Gospođu ministarku” imalo na svom repertoaru gotovo svako rusko pozorište. Naravno, poznajem filmsku umetnost Emira Kusturice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i muziku Gorana Bregovića.
Ovo kaže Jevgenij Marčeli, jedan od najcenjenijih ruskih reditelja, umetnički direktor Volkov teatra iz Jaroslavlja, najstarijeg ruskog državnog pozorišta osnovanog 1.750. godine, koje je proteklih dana gostovalo u Beogradu.
Volkov teatar je potpisao protokol o saradnji sa Beogradskim dramskim pozorištem, i tako se sa predstavama „Mesec dana na selu” Ivana Turgenjeva i „Sanjala sam baštu” Vladimira Nabokova prvi put predstavio srpskoj publici. Reditelj Jevgeniju Marčeliju, međutim ovo je treće gostovanje u Beogradu, iz kojeg kaže da nosi najtoplija osećanja, a u ustima po povratku u Rusiju dugo oseća ukus pljeskavice i srpske šljivovice.
Marčeli je još 2007. godine sa Strindbergovom „Gospođicom Julijom” gostovao na festivalu „Slavija” braneći boje Omsk teatra u kojem je u to vreme radio. U međuvremenu, Marčeli koji iza sebe ima oko 80 predstava, oprobao se i kao rukovodilac Dramskog teatra u Kalinjingradu, Tilzit teatra u Sovjetsku. Ruski kritičari Marčelija doživljavaju kao avangardnog reditelja koji narušava tradiciju.
– Meni se, naprotiv, čini da sledim tradiciju klasičnog ruskog psihološkog pozorišta. Ono što je novo u mojim predstavama jeste što pokušavam klasiku da prepričam savremenim jezikom. Pritom još mi se čini da se bavim pozorištem daleko od jučerašnjeg dana, objašanjava naš sagovornik i dodaje:
– Rusko pozorište nije homogeno i kreće se raznim pravcima. Imamo i negujemo i novi, i savremeni interesantan teatar za koji mislim da je moguć. Pomenuću imena reditelja koji su otvorili put u novi pravac savremenog pozorišta: Anatolij Vasiljev, Konstantin Bogomolov, Jurij Butusov, Kiril Serebrenikov... Repertoar pozorišta mnogo zavisi i od područja u kojem se nalazi i odnosa države prema njemu. Tako da ima i siromašnih pozorišta ali jako ponosnih, kao i bogatih, ali dosadnih pozorišta. Uglavnom, činim mi se da je naše pozorište uveliko konzervativno, jer je i ruski gledalac prilično konzervativan, ako izuzmemo Moskvu i Sankt Peterburg, gde su publika i pozorište spremni da prihvate svaki scenski iskorak.
Jevgenij Marčeli je za svoje plodno stvaralaštvo nagrađivan, a posebno drži do nagrade „Zlatna maska”. Ipak, kaže, najviše voli da radi Čehova i Šekspira.
– Zapravo volim svu rusku klasiku. Mnogo sam radio dela ruskih klasika, čini mi se ponekad da sam radio svaku predstavu po delima ruske klasike, a naravno i svetske. Savremenu dramaturgiju slabije poznajem, odnosno ne dolazim u intimni kontakt sa njom, tvrdi ruski reditelj.
Suprotno očekivanju da ćemo razgovarati sa Rusom svetlog tena, Jevgenij Marčeli je fizički tipični tamnokosi Italijan.
– Moj otac je Italijan, a majka Ruskinja koja mi je i izabrala ime Jevgenij. Rođen sam u Rusiji i to je moja zemlja, objašnjava umetnik.
Za novi susret sa beogradskom publikom, Marčeli je sa razlogom odabrao predstavu „Mesec dana na selu” jer govori o ljubavi.
– Mislim da ljubav nije lako, prijatno i svetlo osećanje. Ljubav muškarca i žene nije žrtvena, već sebična ljubav: moj, moja... Ne znam da li je to zapravo ljubav, jer takva emocija sadrži u sebi 90 odsto mržnje i želje da uništiš onog drugog. Mnogo pričamo o tome, rasuđujem o njoj, jer nije jednostavna priča. To pitanje postavljam sebi svakoga dana: Da li je to praznik ili kazna, dar božji ili prokletstvo? U svakom slučaju, nismo zaboravili da volimo na taj način, jer je ljubav između muškarca i žene večna tema – objašnjava naš sagovornik, i kaže da u njegovom pozorištu vešto zaobilaze Zakon o zabrani psovke u pozorištu i na filmu, koji je na snazi od prošle godine.
– Zaobilazimo psovke. Glumci ne kažu prvo slovo reči ukoliko predstava sadrži neku psovku, snalazimo se. Možemo da kažemo da je taj zakon apsurdan, glup, ali moramo da ga poštujemo. Do sada se nije desilo da neko ode na sud zbog psovke u pozorištu.
Pogledaj vesti o: Emir Kusturica
