Izvor: Politika, 20.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duša u kotlu
Pravim opremu kakve nema u ovom delu sveta, ali je moja najveća nevolja to što sam iz Srbije, kaže Slobodan Janjušević
Nije ni meni ni mojim majstorima problem da napravimo dobar kotao za proizvodnju pare. Bilo da je veliki bilo da je mali. Kakav god da poželi domaći ili strani kupac. Mi ćemo to uraditi bolje i jevtinije od mnogih drugih... Naša je muka što smo u Srbiji. I ja to doživljavam kao svoj najveći profesionalni i lični hendikep, kaže za naš list Slobodan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Janjušević, nekadašnji direktor "Minel-kotlogradnje" i patent-inženjer, a od pre 17 godina vlasnik firme "Kirka suri", reagujući na nedavnu nedeljnu temu "Politike" – "Kako nas drugi vide". Žao mu je, kaže, što ga tom prilikom niko ne upita šta sve doživljava, jer on život svaki dan kuša. Bez pardona. Biznis ima svojih pravila, ali nema dušu, a on se trudi da je udahne svakom svom kotlu.
A stranci nas vide, tvrdi iz sopstvenog iskustva, potpuno naopako. Naglavačke. I sami smo tome doprineli. Ne samo kao društvo ili država već i kao pojedinci rasuti po belome svetu. Nema te evropske države u kojoj nismo ponekog prevarili i bez traga nestali.
Razvijajući svoj posao, danas vredan desetak miliona evra, sa svojih stotinak radnika, loš imidž sopstvene zemlje doživljava prevashodno u svom specifičnom poslovnom svetu. Kad god se javi na neki veliki tender za proizvodnju i opremanje energetskih postrojenja, čak i u samoj Srbiji, počne isterivanje "sitnih crevaca". Od potpunog omalovažavanja tehnološko-tehničkih mogućnosti uređaja koje nudi, preko dovođenja u sumnju kreditne i druge snage, do naglašavanja labavog nacionalnog karaktera.
Tako je bilo, priča Janjušević bez dlake na jeziku, kada se borio da dobije posao u čuvenom "Tarketu" (bivšem "Sintelonu") u Bačkoj Palanci. Šveđanin, glavni inženjer i čovek za tehnologiju u proizvodnji pare od piljevine i okrajaka drveta, bio je ne samo nepoverljiv prema onome što su Janjušević i njegova firma ponudili već i neskriveno neprijateljski raspoložen. Jedva mu je, veli, više zbog tenderske procedure nego zbog dobre volje, dopustio da obrazloži svoju ponudu.
Upustio se s budućim naručiocem posla u otvorenu stručnu raspravu. Pala je, priznaje, po neka ružna reč i s jedne i s druge strane. Ali, Šveđanin nikako nije mogao da prenebregne činjenicu da mu taj "uvrnuti" Srbin, kako Janjušević kaže za sebe, nudi opremu upola jevtiniju od najpovoljnijeg rivala i uz najkraći mogući rok... I sve po sistemu – ključ u ruke. Epilog. Posao je završen.
Isto mu se, svedoči, dogodilo i s jednim Nemcem koji pokušava da svoje sugrađane vrati s nesigurnog ruskog gasa na ugalj. Tražio je po celoj Evropi partnera koji bi mu pravio razne komponente i delove za njegove kotlove. Tražio i tražio, dok nije nekim slučajem saznao da postoji Janjušević i njegova firma.
Kada su se u telefonskom razgovoru upustili u stručnu raspravu, prvo što mu je Nemac rekao bilo je: "Vi Srbi ste prevaranti". Požalio mu se da je tu školu platio kod kuće tri puta – s jednim Bosancem, pa sa Kragujevčaninom i, na kraju, sa nekim Vojvođaninom. Sva trojica su ga izigrala. A koga zmija pecne, taj se i guštera plaši.
Nemac, kao utešnu opciju, ponudi posetu Krnjači jednom od svojih inženjera. I došao Švaba, kaže Janjušević, u ovo naše blato. Došao, i ne može da veruje očima. Zagleda ono što majstori rade, vrti glavom, pita ovo, pita ono. Zove gazdu mobilnim. Nešto mu objašnjava. Sav pocrveneo. Valjda od onoga što mu onaj s druge strane govori.
Posle nekoliko dana, evo nepoverljivog Nemca. Stiže sa svitom inženjera i raznih stručnjaka u dva automobila. Zavirili su u svaki kutak fabrike. I?
Kupio je kompletne kotlove, a ne samo delove. Jer, trenutno su najbolji u ovom delu sveta i jevtiniji od svega što su Nemci, najveći majstori za tu opremu, sposobni da naprave. Vrednost isporuke, za početak, 400.000 evra.
Janjuševiću je cilj, veli, da pre svega domaćoj stručnoj javnosti pokaže i dokaže da je u ovo vreme, kada je energija noćna mora civilizacije, jer se barel nafte približava ceni od 80 dolara, moguće preći na obnovljive energetske izvore – na biomasu (slama, kukuruzovina, piljevina, otpaci od drveta, koštice od voća...). Nisu, naglašava, Nemci slučajno došli, a sa njima i Rusi, kojima je prodao i tehnologiju za proizvodnju kotlova na ugalj.
I zato se radi punom snagom. Uskoro će angažovati još dvestotinak radnika po ugovoru kako bi uspeo da ispoštuje cene i rokove. Plata je oko 400 evra u proseku. Janjušević se kune da je zbog toga veoma nezadovoljan, ali i to je cena naše sveopšte neorganizovanosti i skupe države.
--------------------------------------------------------------------------
Kuće za najbolje
Ovih dana u neposrednoj blizini fabrike, ali i porodične kuće Janjuševića, prezimenjak Zoran, iz sasvim druge priče, nije Slobodanu nikakav rod, počinje izgradnja šest porodičnih kuća za najbolje radnike "Kirke" i, uglavnom, one koji su s njim proveli sve ove godine. Na poklon. Vrednost posla je oko 300.000 evra. Pre toga je kuće, ali na kredit od sto godina, napravilo 15 radnika. I tu se, uveren je naš sagovornik, neće zaustaviti, jer njegova deviza nije uzmi sve što ti život pruža, već – pomozi drugom da živi kao čovek.
--------------------------------------------------------------------------
Dnevna zapovest
Na ulazu u fabriku u Krnjači, na blizu 4.000 kvadrata, stoji tabla s dnevnim zapovestima o organizaciji i radu zaposlenih. Jedna od njih glasi: "Ovde pamet gazduje, a ako gazda smeta odmah ga otpustite". Za sada, kaže, još mu nisu pokazali prstom na – kapiju.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 20.07.2006.]
