Izvor: Politika, 29.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajne Despota Stefana Lazarevića
Najobrazovaniji srpski vladar, prvi "gradonačelnik" Beograda, pesnik, vitez i diplomata. – Zadužbina u narodnim predanjima
Ove godine navršava se 630 godina od rođenja i 580 godina kako se Despot Stefan Lazarević, u narodu poznat kao Visoki Stevan, preselio u nebesku Srbiju, a još se lome koplja oko toga gde se nalazi njegovo poslednje ovozemaljsko prebivalište – u manastiru Koporin ili u Manasiji, koju je, kao ktitor, podigao s namerom da bude grobna crkva.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ovaj vladar, pesnik i ratnik, diplomata i vitez, prvi "gradonačelnik" Beograda, koji je smatrao "najlepšim mestom od davnina", posvetivši ga presvetoj Bogorodici, ostao je zagonetan i neprozorljiv i šest vekova posle smrti.
Sin kneza Lazara "kroz vekove čeka da mi, njegovi potomci, shvatimo svrhu delovanja kojem je bio posvećen i razumemo lice i naličje njegove nesreće i njegove slave", zapisala je Svetlana Velmar Janković u tekstu "Bdenje" svojevremeno objavljenom u našem listu. Jer, žitije koje nam je zaveštao Konstantin iz Konstenca, zvani Filozof, ponekad više skriva no što otkriva o Despotu Stefanu, koji je rodu svome bio poznat "po zagonetki svojih očiju".
Između Istoka i Zapada
Mnogim iskušenjima život je namučio i darivao ovog "srpskog vladaoca, kratkovekog, a najlepšeg koga je imala Srbija" konstatuje Vladeta Jerotić u eseju posvećenom Stefanu Lazareviću u trećoj knjizi "Darovi naših rođaka".
Odrastao je u vremenu zla, bez oca zaštitnika, s majkom Milicom koja je bila "lepotom žena, a mudrošću Odisej" (Konstantin Filozof).
"Njegovo je bilo da odraste u tmini poraza svog onemoćalog plemena. Njegovo je bilo da, sukobljen s jadom pobeđenih, spasava što se još moglo spasti. Njegovo je bilo da pogne glavu pred pobednikom koji je odrubio glavu njegovom ocu – i još veće iskušenje da mu prinese, kao žrtvu i kao plen, rođenu sestru", zapisao je Jerotić.
Umeo je da se uzvisi nad svojom vazalskom sudbinom živeći životom ratnika, državnika, zakonopisca, viteza, diplomate, pesnika.
Uspešno je ratovao na strani Turske da bi zauzvrat očuvao slobodu svoje države. Posle bitke u kojoj je tatarski vojskovođa Timur, poznatiji kao Tamerlan, porazio Turke, zarobio i pogubio Bajazita, Stefanu i Srbiji je stiglo spasilačko oslobođenje od vazalskog zaveta.
Kao retko koji političar i državnik uspešno je balansirao između Zapada i Istoka, katolika i pravoslavaca, islama i hrišćanstva. Na vizantijskom dvoru 1402. dodeljena mu je despotska titula, a u Budimu je 1408. godine postao prvi među jednakima, član viteškog reda Zmaja, koji su osnovali kralj Sigismund i žena mu Varvara. Među vitezovima "blistao je Stefan kao mesec među zvezdama", zapisao je Konstantni Filozof.
Srdačni odnosi između ugarskog i srpskog vladara zapečaćeni su velikim darom – Stefan je od Sigismunda na dar dobio Beograd od kojeg je stvorio svoj idealni grad.
"Orijent koji se u Beogradu bude osećao neće imati zadah štavljene kože. Imaće miris skladne i obrazovane vizantijske prestonice i arhitektonsko savršenstvo njenih kupola", zapisala je Ivana Hadži Popović u knjizi "Knez".
Vladar pesničke duše
Ovaj vladar žarke duše je između 1404. i 1409. napisao "Slovo ljubve", jedno od najlepših i najdiskretnijih poetskih dela na srpskom jeziku. Ta himna ljubavi nastala je u vreme kratkotrajne slobode, kad je vreme vazalstva prošlo, ali se događalo drugo zlo koje ne prolazi u srpskoj istoriji.
Tešku duševnu ranu Stefanu je zadao rođeni brat Vuk, koji se udružio s "polumesecom" ne bi li mu preoteo vladarski tron.
Da bi izbegao sukob, Stefan je podelio zemlju s neprijateljem iste krvi, koji je nedugo potom stradao od turske ruke zbog šurovanja s Mlečanima.
"Život ovog velikog ratnika, koji je umeo da vrati nadu u srca svojih saplemenika i kratkotrajnu slobodu u pokorene regije, okončan je, po današnjem kalendaru, 1. avgusta 1427. godine", zapisala je Svetlana Velmar Janković u tekstu "Bdenje".
"Istog dana kad je Despotu pozlilo u Beogradu je udario strašan grom. Nebo se već u podne navuklo crnim oblacima da se mislilo da je već noć i jedva se malo razdanilo u sunčev smiraj", piše Miodrag Purković u knjizi "Knez i despot Stefan Lazarević".
"Vođa naroda kao cvet precveta i otpade", reči su Konstantina Filozofa, a na vest o smrti vladara ljudi su "bežali u gradove u strahu od budućih dana. Osobito u Beograd gde su Beograđani bili u crnini", piše Purković.
Na vest o smrti srpskog vladara Turci su provalili u Srbiju, uzeli Kruševac i krenuli u pljačku.
Prema zapisu Konstantina Filozofa. Despot je prvobitno sahranjen u svojoj zagrobnoj crkvi Resavi, da bi ga docnije, kako se tvrdi, kaluđeri preneli u Koporin sklanjajući njegove mošti od Turaka.
Da li su u Koporinu zaista svete mošti ili su zemni ostaci ovog najobrazovanijeg vladara u dugoj srpskoj istoriji u Manasiji stručnjaci i crkva treba da daju konačnu reč, ali je izvesno je da je Stefan Lazarević u svojoj najvećoj zadužbini – sećanju naroda koje ga i danas slavi u svojim predanjima i čuva ga od nezaborava.
Vesna Arsenić
[objavljeno: 29.01.2007.]
