Izvor: Politika, 06.Jan.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rukopisno blago srednjovekovne Srbije
Srednjovekovna knjiga ne priča samo o bogoslovlju ili književnosti, već zadire i u istoriju, filologiju, umetnost, pa i svakodnevni život pisara ili vlasnika knjige
Ako će štampane knjige budućim generacijama koje rastu u doba elektronskih, biti retkost, kako neki predviđaju, kakvo li će tek čudo za njih predstavljati srednjovekovne rukopisne knjige? Da li će im biti lako da poveruju da je jedan pisar besprekorno izvedenim slovima iste veličine, izvlačeći pažljivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tanke i debele crte, ispisao stotine strana?
Verujemo da će i te nove generacije imati uz sebe arheografa da im sve potanko objasni o nastanku i istoriji rukopisne knjige, onako kako je i nama objašnjeno u Arheografskom odeljenju Narodne biblioteke Srbije. Od institucija u našoj zemlji jedino se još u Biblioteci Matice srpske bave izučavanjem i opisom rukopisnih knjiga, dok je odeljenje koje se danas nalazi pod okriljem nacionalne biblioteke zakoračilo u šestu deceniju.
Ukratko, arheografi se bave opisom, istraživanjem i zaštitom ćirilskih rukopisnih i starih štampanih knjiga kod nas, ali i u inostranstvu, budući da je deo tog blaga pohranjen u različitim institucijama u svetu. Njihov posao je, kako je slikovito rekao Vladan Trijić iz Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke, da otvore knjigu za proučavaoce, ali i čitaoce.
Budući da je svaka jedinstvena, opis je vrlo detaljan: od fizičkog izgleda, načina na koji je formirana i stanja u kojem se nalazi, preko izučavanja samog teksta rukopisa, jezika i pisma kojim je pisan, iluminacije kojom je ukrašen, poveza, do zabeleški s margina i istorijata. Srednjovekovna rukopisna knjiga, tako, mada verska u najširem smislu reči, ne priča samo o bogoslovlju ili književnosti, već zadire i u istoriju, filologiju, umetnost, pa i svakodnevni život pisara ili vlasnika knjige. Posebnost našeg Arheografskog odeljenja u slavističkom svetu je i u tome što naročitu pažnju posvećuje filigranima. Počevši od Vladimira Mošina, njegovog osnivača, do današnjeg načelnika, Radomana Stankovića, filigranologija je ostala „specijalitet” srpskih arheografa.
– Izučavaju se, na primer, vodeni znakovi koje su proizvođači utiskivali u hartiju kao svoj zaštitni znak, pomoću kojih mi danas određujemo približnu starost knjige. Stankovićevi katalozi sadrže različite varijante jednog vodenog znaka, ma kako male razlike među njima bile, što olakšava buduće poslove na datiranju. Na zapadu se više proučava sadržina rukopisa, dok smo mi podjednako posvećeni svim njegovim osobinama. Posebnost je i što su se kod nas rukopisne knjige prepisivale čak do 19. veka, a najstarije sačuvane potiču iz 12. veka. Nažalost, u brojnim ratovima, seobama i prirodnim nepogodama, ogroman broj rukopisa je zauvek uništen ili odnet iz Srbije, zbog čega je na nama veća odgovornost da ono što je preostalo pažljivo izučimo i dobro čuvamo – kaže Vladan Trijić.
Čitaonica arheološkog odeljenja
Izrada rukopisne knjige zahtevala je dugotrajan i pažljiv rad, a kao što je poznato, u vreme kada one nastaju, centri pismenosti su u manastirima, a majstori zanata su monasi. Taj posao počinjao je pripremom podloge za pisanje. Trajalo je mnogo duže kada se radilo o pergamentu, koji se pravio od životinjske kože, izbeljivao u rastvorima, a zatim glačao da bi bio dovoljno mekan i svetao.
Pisarima je pojavom hartije, koja nije bila nimalo jeftina, a kupovana je najčešće preko Dubrovnika, ovaj deo rada bio olakšan, jer nije trebalo pripremati podlogu za pisanje, ali ostao je onaj najzahtevniji deo: prepisivanje same knjige. Pravi majstori zanata ustavnom ćirilicom tako su vešto radili svoj posao da bi vam se moglo učiniti da je knjiga štampana, a ne rukom pisana.
Dok su provodili mesece nad tim zahtevnim i preciznim poslom, trudeći se da ne naprave pogrešan potez ili kapnu mastilo na skupu hartiju ili mukotrpno izrađeni pergament, pojedini su osetili potrebu da stvaralačku muku podele s budućim čitaocima i izađu iz okvira knjige i svog posla. Daće sebi oduška na marginama knjige. „Počini ubogi Gavrile od velikoga truda. Oh, tebi, Gavrile, dokle da počivamo?”, otelo se jednom od njih; „Plovi plovče, piši grešni pope Petre”, bodri sam sebe drugi.
– Zapisi su, ipak, najčešće iz kasnijih perioda. Upisivano je ime vlasnika ili čitaoca, važniji događaji značajni za opštu ili lokalnu istoriju, a različito je i pismo kojim su zapisi pisani. Dok sadržinu prepisuju ustavnim ili poluustavnim pismom, pisari svoje zapise često beleže kancelarijskim brzopisom, pismom za profane sadržaje. Ako je, na primer, bilo potrebno pet poteza da bi se ustavnim pismom napisalo slovo Ž, dva ili tri će biti dovoljna da se isto slovo ispiše brzopisom – objašnjava Vladan Trijić.
Knjigu je najčešće ukrašavao posebni iluminator: minijaturama, zastavicama na početku poglavlja, inicijalima – ukrašenim početnim slovima. Listovi su se zatim povezivali u sveščice, koje su prošivane i koričene. To monaško rukotvorenje prevazišlo je svoju bogoslužbenu upotrebu i postalo svedok istorije kroz zapise o nadiranju Turaka ili Velikoj seobi Srba, izraslo u umetničko delo, zahvaljujući svojim ukrasima, nadvisilo svoje vreme kao spomenik jednog jezika i književnosti.
J. Čalija
objavljeno: 07.01.2012.
