Izvor: Politika, 29.Nov.2012, 23:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ne­ma do­brog pi­ća bez dr­ve­nih ba­čvi i bu­ri­ća

Mi­ki Pin­ter je ro­đen u gra­du, ali mno­go vi­še vo­li se­lo. Sto­ši­ći iz Re­ljin­ca još odr­ža­va­ju pin­ter­ski za­nat, ali su i uspe­šni po­ljo­pri­vred­ni­ci, tr­gov­ci i ugo­sti­te­lji

Re­lji­nac pod Ja­strep­cem – Kad je­dan Re­ljin­ča­nin po­đe da ore ili da opr­ska vo­će – tog po­sla se pri­hva­te i dru­gi iz ovog ve­li­kog se­la is­pod Ja­strep­ca. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ta­ko ka­žu opi­su­ju­ći ko­li­ko su ov­de lju­di vred­ni. Oni su, gde god ču­ju da se pro­da­je ze­mlja, pr­vi kup­ci. Ta­ko su, ve­le, po­ku­po­va­li sko­ro ce­lo po­lje su­sed­nog se­la Ju­gov­ca. „Em nam sve de­voj­ke po­u­ze­še, sad i ze­mlju po­ku­po­va­še, ne pi­ta­ju­ći za ce­nu“, ža­le se Ju­gov­ča­ni.

– Pri­ča­li su na­ši sta­ri, kad su se Ju­gov­ča­ni do­se­lja­va­li kra­jem 19. ve­ka iz za­pad­nih kra­je­va, hte­li su da ras­po­re­de u sva­ko se­lo po jed­nu po­ro­di­cu. Ali, ni­su pri­sta­li. On­da im od­re­de me­sto zva­no Pe­ćin bu­nar. Do­te­ra­li su u bu­ra­di­ma vo­du i si­pa­li u na­pu­šte­ni bu­nar. Ali, vo­da br­zo is­te­če, oni od­bi­še da se tu na­se­le, pa za­u­ze­še na­še po­lje. Sad ga mi vra­ća­mo za ve­li­ke pa­re. I ja sam ne­dav­no ku­pio po­la hek­ta­ra – ka­zu­je Mi­li­vo­je Sto­šić, je­dan od naj­i­muć­ni­jih Re­ljin­ča­na, ko­ji sa su­pru­gom Mir­ja­nom ob­ra­đu­je 11,5 hek­ta­ra ze­mlje, odr­ža­va pin­ter­ski za­nat kao po­ro­dič­nu tra­di­ci­ju, a ba­vi se i tr­go­vi­nom, ugo­sti­telj­stvom...

On je, ve­li, ro­đen u gra­du, ali ga ne vo­li. Vi­še vo­li svoj Re­lji­nac, gde se vra­tio sa ocem kad su pla­te u pred­u­ze­ći­ma bi­le ne­do­volj­ne sa­mo za stan. A ovo se­lo jed­no je od ret­kih iz ko­jeg lju­di ne od­la­ze. Is­pod sa­mih vr­ho­va i šu­mo­vi­tih pre­de­la Ja­strep­ca, ob­ra­đe­na je sva­ka sto­pa ze­mlje. Vi­no­gra­di, vi­šnji­ci, šlji­vi­ci, nji­ve i li­va­de.

Mi­li­vo­ja zo­vu Mi­ki Pin­ter. Tim za­na­tom ba­vio se i nje­gov de­da Rat­ko, po­tom otac Jo­van, a sa­da on. Od ka­ca i bu­ra­di ko­je su pro­da­va­li po okol­nim se­li­ma po­di­za­li su ku­će i sta­je, ku­po­va­li ze­mlju. Da­nas je nji­ho­va ku­ća naj­ve­ća u se­lu. U stva­ri, to je niz od tri ku­će, od sta­ja, am­ba­ra, ra­di­o­ni­ca. Kod ula­za, nji­ho­va je i pro­dav­ni­ca, je­di­na u se­lu. Pred ku­ćom kom­bi, u dvo­ri­štu luk­su­zni i te­ren­ski auto­mo­bi­li.

Mi­ki i nje­go­va ćer­ki­ca Že­lja­na, uče­ni­ca tre­ćeg raz­re­da osnov­ne ško­le, sa po­no­som nam po­ka­zu­ju kra­ve mle­ku­lje, pa obor sa svi­nja­ma to­vlje­ni­ca­ma, dru­gi sa pra­sa­di­ma. On­da pro­sto­ri­je sa mli­nom za pre­kru­pu, one sa osta­va­ma, po­drum sa pi­ćem i pin­ter­sku ra­di­o­ni­cu. Sve to, pa ve­li­ki vi­no­grad i još ve­ći vi­šnjik, šlji­vik, ja­bu­ko­vik, nji­ve sa pše­ni­com, ku­ku­ru­zom i de­te­li­nom, kao i re­sto­ran „za svad­be i ve­se­lja“ sa pro­dav­ni­com pi­ća po­red nje­ga u Pro­ku­plju – odr­ža­va sa­mo njih tro­je.

– Kad sam slu­žio voj­sku u Ku­ma­no­vu pi­ta me ma­jor De­dić: „Ima li, bre Sto­ši­ću, još ne­ka na­gra­da ko­ju ni­si do­bio. Evo, sad ti sti­gla i znač­ka „pri­me­ran voj­nik“. Tre­ba­lo je da iza­đem iz voj­ske 20. no­vem­bra, znač­ku mi uru­či­še 11, a već su­tra­dan – haj­de ku­ći! Vo­lim voj­sku, evo i ovu ka­pu iz JNA go­to­vo da ne ski­dam. Pod njom sam, kao pro­tiv­a­vi­o­nac 1999. go­di­ne, ga­đao i avi­o­ne NA­TO. A i že­na mi je odav­de, iz kom­ši­lu­ka, na­vi­kla na rad. Sve što ima­mo, sa­mo ra­dom smo stvo­ri­li. Po­mo­gli smo i se­stri Mi­li­ja­ni da na­pra­vi u Ma­lom Mo­krom Lu­gu ve­li­ku ku­ću.

Na­pra­vi­li su oni i se­bi ku­ću u gra­du, ali su je da­li ro­đa­ku. Oni su se okre­nu­li se­lu. Ma­da „ne­ma pi­ća bez dr­ve­nih ba­čvi i bu­ri­ća“, ka­ko ka­že Mi­ki ko­ji vo­li da go­vo­ri u sti­ho­vi­ma, pla­sti­ka je pre­o­vla­da­la. Sad pra­vi sa­mo bu­rad za vi­no i ra­ki­ju, od hra­sto­vi­ne i ba­gre­ma. Ve­li­ke ba­čve vi­še ni­ko ne tra­ži, te se sa­mo od pin­te­ra­ja ne mo­že ži­ve­ti. Zbog to­ga je po­čeo da iz­najm­lju­je ša­to­re za svad­be i is­pra­ća­je u voj­sku. Svad­be su, na­ža­lost, sve re­đe a is­pra­ća­ja već odav­no ne­ma.

Mno­go vi­še mo­že da se za­ra­di od vo­ća, ka­zu­je Mi­li­vo­je. Pro­te­kle ne­de­lje, uz po­moć ro­đa­ka i kom­ši­ja, na mo­bi, za­sa­dio je on 1.000 no­vih mla­di­ca vi­ša­nja i 200 čo­ko­ta lo­ze.

Dra­gan Bo­ri­sa­vlje­vić

objavljeno: 30.11.2012.

Nastavak na Politika...