Izvor: Blic, 13.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do kraja tranzicije još 500.000 otkaza
Do kraja tranzicije još 500.000 otkaza
Proces tranzicije ulazi u odlučujuću fazu, u naredne dve, tri godine kada zemlja treba da izađe iz problema institucionalizacije novog sistema i da otvori neke razvojne mogućnosti. Kroz restrukturiranje, privatizaciju, stečaj, očekuje se da će bez posla ostati još 400.000 do 500.000 ljudi - kaže za 'Blic' Zoran Stoiljković, profesor sociologije koji se između ostalog bavi analizom sindikalne scene.
Kako će u takvoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << situaciji sindikati moći da zaštite radnike?
- Pozicija u kojoj smo se našli je veoma jasna sindikatima. Oni više ne mogu da brane svako radno mesto i imaju razumevanje za potrebu oslobađanja viška zaposlenih u preduzećima koja su nelikvidna i koja ne stvaraju novi dohodak. Isto tako, jasno je da se udeo takozvane javne društvene potrošnje mora postupno smanjivati.
Rešenje, mi u sindikatima, vidimo u otvaranju prostora za socijalni dijalog. To je jedini način da se izbegne rizik erupcije socijalnih nezadovoljstava, protesta i štrajkova, i da se istovremeno postigne neka vrsta socijalnog pakta ili sporazuma. Tu bi, kroz argumentaciju, razmenu inicijativa i skupštinskih usaglašavanja, došlo do izvesne socijalne stabilnosti koja bi jasno stavila svima uvid u mogućnosti i izazove koji postoje. Uz političku stabilnost to bi otvorilo vrata novim investicijama. Ali pre svega moramo znati kako će se kretati proizvodnja, broj zaposlenih, šta je u društvu moguće. To se mora uspostaviti strategijom, jer bez investicija iz ovakve situacije mi ne možemo. U suprotnom, imaćemo društvo sa relativno stabilnim cenama, predvidljivim okvirom za ekonomsko delovanje, i ništa više od toga.
Imaćemo i nekontrolisano eksploatisanu radnu snagu, tretiranu poput one na Dalekom istoku?
Ne, ipak smo mi deo Evrope. Ali, jedan deo odgovora na pitanje zašto sindikati imaju ovako ograničenu moć jeste karakter radnog zakonodavstva. Pitanje u kojoj meri sindikati mogu da ostvare svoja prava u kolektivnom pregovaranju. Ukoliko toga nema, kao ni snage da se nametnu kolektivni ugovori, imaćete ugovore o radu, u kojima sindikat nema preterani uticaj. Poslodavac vam može iznaći pravila koja morate poštovati.
Ukoliko je na birou more nezaposlenih, ukoliko imate rezervnu armiju radnika, morate se odlučiti. Ili ćete se boriti za očuvanje radnih mesta ili za uslove nezaposlenih.
Da li će naši sindikati imati približan uticaj kao oni na Zapadu?
- To je suviše daleko. Kroz praksu razgovaranja, sporazuma, možete obezbediti da se uslovi poštuju, ali ono što vam u ovoj situaciji preostaje jeste samo snaga uticaja na političkom tržištu. Za sada, morate da igrate na kartu broja glasova, broja birača, koji će od izbora do izbora svoj glas dati onome ko ih zastupa.
Znači, borba za radno mesto a ne za uslove rada je budućnost? Prilično surovo?
- Surovo ili ne, ne smemo zabijati glavu u pesak kao noj i očekivati da će bura da prođe. Imate eru informatike i tehnološkog napretka gde su u celom svetu redukovana radna mesta. Pri tom, imate sve veći broj radoholika, koji smatraju da su neophodni u preduzeću 24 časa dnevno. Poslodavci ih ohrabruju u tom verovanju, stvarajući im iluziju o zlatnom kavezu. Imate i radnike koji samo žele da obave svoj posao u dogovorenom radnom vremenu. Ne morate da pogađate ko će izgubiti trku kada poslovođa reši da smanji broj radnih mesta.
Kako su to podnele druge države u tranziciji?
- Najbolje su prošli oni koji su prvi ušli u proces tranzicije. Najoptimalniji su aranžmani Slovenije. Povoljni aranžmani, investicije su već otišle u Češku, Bugarsku, Rumuniju... Moramo se zadovoljiti onim što je ostalo. Sada imamo gubitak interesa za ove prostore.
Neke od navedenih zemalja imale su jaku imigraciju koja je investirala u svoju zemlju. Kod nas to nije slučaj. Slovenija bez obzira ne neto dohodak po glavi stanovnika ima svoj socijalni ugovor.
Šta je ono što nam sledi?
- Proizvodnja stagnira, investicije su stale. Odgovarajuća politika na tom planu bi bila da se taj problem rešava razvojem, investiranjem, i posebno razvojem malih i srednjih preduzeća, što bi prouzrokovalo otvaranje novih radnih mesta. Odgovarajući socijalni programi i socijalna politika trebalo bi tada da obezbede minimum egzistencije onim ljudima koji ostaju bez posla, a razvojna politika treba da im posle izvesnog vremena ponudi nova radna mesta. To je nešto što se dobija odgovarajućim razvojem investiranja i strategijama smanjenja siromaštva.
Taj razvoj je doveden u pitanje političkom nestabilnošću, nedovoljnim investicijama, koje su negde na nivou 600-700 miliona dolara, a potrebe su troduplo veće.
Sa kolegama iz inostranstva
Kako će rešavati svoje probleme, na primer, radnici cementara?
- Sindikati tih preduzeća trebalo bi da se povežu sa sindikatima istih u drugim zemljama i da koriste njihovu moć i uticaj i da ti nađu neku vrstu zaštite za sebe. Što se ostalih tiče, mi ne možemo braniti onaj tip zaposlenosti koji je postojao sedamdesetih godina. Ljudi se moraju navići da jednom stečeno radno mesto nije ono na kojem će do kraja raditi.
Tanja Nikolić Djaković
