Izvor: RTS, 14.Feb.2015, 08:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dečje lice ulice
Decu koja prose na ulici često ne želimo da primetimo, jer nam je tako lakše. Gotovo nikada se ne pitamo kakve su njihove životne priče. Oni takođe retko žele da kažu nešto više od onog "je l' imaš nešto sitno?". Njihove životne šanse ipak postaju bolje kada dođu u Svratište za decu. Tada se sklanjaju sa ulice, pohađaju školu i još važnije – uče kako da ponovo budu deca.
Trinaestogodišnja >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Kristina je veći deo svog života provela na ulici. Uglavnom je prosila, ali o tome nerado govori. Njen drug, desetogodišnji Marko otvoreno govori o tome čime se bavio, i kad je vrućina i kad je debeli minus.
Radio je "na brisačima" – čistio šoferšajbne kada se upali crveno svetlo na semaforu.
"Ali sam onda u jednom trenutku rekao ćaletu da ne mogu više da radim i da on mora da se zaposli", kaže Marko.
I Kristina i Marko ne poriču da su ljudi ponekad bili neprijatni prema njima, terali ih od sebe, psovali, pa i gurali. Iako oboje imaju roditelje, i kakve-takve krovove nad glavama u romskim naseljima, do pre dve godine za hleb su zarađivali na ulici.
Sada su korisnici Svratišta za decu na Novom Beogradu. Zbog zaštite njihovog identiteta, prava imena i prezimena nećemo objavljivati.
Oboje su pristali da pred kamerama govore o svom životu. Za snimanje su se spremali i lepo obukli. Marko je od druga pozajmio polovnu plavu jaknu, a Kristina je obukla plavi duks i farmerke.
Sva odeća u Svratištu je zajednička. Ako je neko nosi jedan dan, sledećeg je vraća, stavlja na pranje i onda ta ista garedroba sleduje drugom detetu. Kristina i Marko spremni su za priču i za odgovore na neka pitanja koja se, na prvi pogled, čine jednostavnim. Ipak, na ta "jednostavna" pitanja, poput onog "koji ti je omiljeni kolač", teško im je da odgovore. Skoro nikad i nisu jeli kolače.
O Svratištu, ipak, govore s osmehom i lakoćom. I Kristina i Marko su tu oko dve godine. Kažu da im je lepo, da tu jedu, piju, kupaju se, druže se i uče.
"Meni je tata rekao da idem u Svratište, da budem tamo dobar i da ne pravim probleme", kaže Marko.
U Svratište su došli uz saglasnost roditelja koji, takođe, uglavnom zarađuju na ulici.
"Moji skupljaju karton i novine, i ponekad tata radi na građevini. Preživljavamo kako moramo", priča Kristina.
Otkad dolaze u Svratište, lakše je i njima i njihovim porodicama. Pedagozi, psiholozi, socijalni radnici i nastavnici svakodnevno rade sa njima i svu decu nastoje da upišu u posebno odeljenje Osnovne škole "Branko Pešić" u Zemunu.
Iako je razlika između njih tri godine, i Kristina i Marko idu u drugi razred. Naučili su da čitaju i pišu i uče da postanu svoji ljudi. Maštaju o tome da završe školu, da ne zavise od roditelja i kupe sebi stanove. I da više nikad ne rade na ulici.
Ovo dvoje mališana kažu da nikada nisu bili u centru Beograda, osim na Zelenom vencu. A svako ko je prošao kroz podzemni prolaz na Zelenjaku zna da tamo "rade" deca prosjaci. Kao što nikad nisu bili u centru grada, tako se ne sećaju ni da su bili u poslastičarnici. Sa ekipom RTS-a prvi put su probali kolače.
"Kad smo kod kuće, mama obično kuva ili grašak ili pasulj. Ja najviše volim da jedem čips", brzo odgovara Marko.
Kristina kućnom meniju dodaje i kupus, a najviše voli punjene paprike i musaku.
Ni jedno ni drugo nikada nisu bili na moru, ali o njemu maštaju.
"Ja mislim da je lepo, ima one palme, plava voda, čisto je", opisuje svoju viziju mora Kristina, a Marko dodaje da je morska voda slana.
I o igračkama uglavnom maštaju. Kao i svaki desetogodišnjak, Marko voli automobile na daljinski, ali ih nikada nije imao. Kristina bi volela da ima "barbike".
"Ja sam najtužnija kada bi trebalo da budem najsrećnija, na moj rođendan. Ne znam zašto, ali baš ne dobijam ni neke poklone...", govori Kristina.
Marko tvrdi da je najsrećniji kada je "sa ćaletom".
"Bio sam srećan za moj rođendan jer mi je moj čika doneo bicikl", seća se Marko.
Kada porastu žele da postanu pevači.
"U stvari, ja bih da budem ili Ceca ili frizerka, još ne znam tačno", neodlučna je Kristina.
Oboje, ipak, znaju šta ne žele – da se vrate na ulicu. U ostvarenju tog cilja – da budu obrazovani, samostalni ljudi koji rade i zarađuju – pomažu im nastavnici, pedagozi, socijalni radnici i svi oni koji rade u beogradskom Svratištu za decu.
Osim Kristine i Marka, u Svratištu boravi oko 240 dece. Beogradski dečji prihvatni centar nalazi se na dve lokacije: u Krfskoj ulici na Zvezdari i Bulevaru Arsenija Čarnojevića na Novom Beogradu. Oba prostora ustupljena su im na korišćenje uz simboličnu nadoknadu, ali uz obavezu plaćanja svih dažbina.
Međutim, bez obzira na veliki broj korisnika, beogradsko Svratište za decu živi od donacija pojedinaca. Grad Beograd ga ne finansira. Za hranu, garderobu i sredstva za higijenu koja su potrebna svoj deci, snalaze se sami, odnosno zavise od dobre volje građana ili firmi.
Zbog takvog statusa, uvek apeluju na to da im se doniraju hrana, polovna garderoba, sredstva za higijenu, školski pribor za decu koji se mogu odneti direktno u Svratište.
"Svu decu ulice pozivamo da dođu u Svratište. Biće im mnogo bolje", poručili su Kristina i Marko.
