Izvor: Lepota i zdravlje, 18.Feb.2026, 14:00

U susret beogradskoj premijeri: Razgovaramo sa Nikolom Vukčevićem – rediteljem filma „Obraz”

Postoje filmovi koji nose breme vremena. A postoje i oni koji nose težinu generacija. Film Obraz, crnogorski kandidat za Oskar, jedan je od njih. U vremenu u kom su stavovi glasni, a presude brze, reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju, Nikola Vukčević, odlučio je da snimi film o trenutku pre nego što se izgovori bilo šta. O sekundi u kojoj čovek ostane sam sa sobom. O prostoru u kom se ne čuje publika, ne čuje zajednica, ne čuje istorija, čuje se samo unutrašnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << glas. Film Obraz nastao je po motivima književnog predloška i istinitog događaja, a sniman je godinama, dosledno i uporno. Pre nego što je stigao do domaće publike, film je prošao međunarodni festivalski put i susreo se sa različitim kulturama i čitanjima. Danas, kada je konačno pred publikom kod kuće, a u susret beogradskoj premijeri filma (18. februar), nakon koje će se naći na redovnom bioskopskom repertoaru, razgovaramo sa rediteljem o procesu, odgovornosti i ličnim preispitivanjima, o svemu što ostaje posle poslednjeg kadra. Ko je Nikola Vukčević danas, posle ovog filma? I šta ostaje kada se svetla u sali ugase? Nikola Vukčević, Foto: Aleksandar Jaredić Šta je sve moralo da se dogodi, profesionalno i lično, da bi Obraz uopšte nastao? Moralo je da se desi osam godina upornosti, ali i mnogo odricanja koja ostaju van kadra. Profesionalno, morao sam sazreti kao reditelj da bih shvatio da se ova priča ne priča vikom, već tišinom. Lično, morao sam proći kroz sopstvene periode čekanja i preispitivanja da bih razumio težinu čekanja koju nosi glavni junak Nur Doka. Obraz je nastao iz saradnje sa ljudima koji su mi verovali i kada nismo imali ništa osim scenarija u rukama i puno mašte. Kada ste prvi put osetili da je ova priča vaša odgovornost, a ne samo interesovanje? Onog trenutka kada sam shvatio da priča akademika Zuvdije Hodžića nije samo istorijska legenda, već vapaj za ljudskošću koji je danas potrebniji nego ikad. Osetio sam da bi bila profesionalna i ljudska izdaja dopustiti da takva priča ostane neispričana u vremenu koje gubi kompas. Film je nastajao godinama. Da li ste u nekom trenutku skoro odustali? Odustajanje je bila racionalna opcija koja se nudila svakog meseca, ali film vam ne da da odete. Kada jednom uđete u proces sa glumcima i ekipom, vi više niste vlasnik filma, vi ste njegov dužnik. Bilo je trenutaka umora, ali nikada istinske sumnje u to da li film treba da postoji. Plakat za film „Obraz” Šta je u procesu bilo najteže: finansiranje, čekanje, sumnja, ili sopstvena preispitivanja? Finansiranje, pa čekanje. Čekanje je najteži dio posla, jer ono rađa sumnju. Najteže je bilo održati vatru u sebi i ekipi tokom godina u kojima očekuješ neke finansijske odgovore i rezultate konkursa, a cilj se činio dalekim. Sopstvena preispitivanja su zdrava, ona čiste film od suvišnog, ali čekanje iscrpljuje ljudsku supstancu. Kada ste znali da je ovo film koji mora da se snimi, bez obzira na cenu? Kada sam u Edonu Rizvanoliju video lice Nura Doke. Tada sam znao da imamo sidro i da priča ima svoje ljudsko otelovljenje. Sve ostalo – novac, tehnika, rokovi – postalo je sekundarno u odnosu na istinu koju je to lice nosilo. Sa snimanja filma „Obraz” Kad kažete Obraz, na šta prvo pomislite: na reč, lice, odluku, ili na cenu? Pomislim na odluku. Obraz nije nešto što dobijate rođenjem i čuvate u sefu, već nešto što iznova potvrđujete svakom teškom odlukom koju donesete. To je lice koje vidite u ogledalu nakon što ste rekli ne nečemu što bi vam donelo korist, a oduzelo mir. Koliko je pojam obraza danas drugačiji nego u vremenu u kom je smeštena radnja? Suština je ista, ali su iskušenja danas perfidnija. U Drugom svetskom ratu, u kojem je film smešten, ulozi su bili život i smrt. Danas su ulozi često komfor, status ili lajk, ali mehanizam izdaje samog sebe je identičan. Danas je teže sačuvati obraz jer se nečovek lakše sakrije iza ekrana ili političke fraze. Kada je odgovornost teret, a kada oslobađanje? Teret je dok je nosite sami, dok se preispitujete. Oslobađanje nastaje kada tu odgovornost pretvorite u čin – u našem slučaju u film. Onog trenutka kada je film završen, ja sam osetio olakšanje, jer ta priča više ne stanuje samo u meni, sada pripada publici. Sada je moja briga – kako da film približimo upravo publici, da dođu da ga pogledaju. I hvala na pomoći. Scena iz filma „Obraz” Gde je granica između emocije i patetike? Granica je u istini. Patetika nastaje kada pokušavate da naterate publiku da nešto oseeti, kada podvlačite emociju muzikom ili krupnim planovima koji nisu opravdani. Emocija u Obrazu izvire iz zadržavanja, iz onoga što se ne izgovori. Što je glumac mirniji, a kadar svedeniji, emocija je dublja. Vaše junake nije lako osuditi, ali ih nije ni lako opravdati. Da li je to svesna odluka? Apsolutno. Život nije crno-beli strip. Mene kao reditelja ne zanimaju spomenici, zanimaju me ljudi koji krvare, griješe i sumnjaju, naročito oni koji sumnjaju. Nur Doka se suočava sa nemogućim izborom, i ta siva zona u kojoj se borimo sa sopstvenim strahovima jeste najvjerniji prikaz ljudske prirode. To je dramski prostor koji me kao reditelja vrlo interesuje. Kakav ste reditelj kada kamera krene, postoji li nešto o čemu se kod vas na setu nikada ne pregovara? Na setu sam fokusiran i trudim se da stvorim mir za glumce, jer je njima najteže. Možemo da promenimo tehniku, svetlo ili kretnju, ali ne možemo da pregovaramo o tome da li verujemo u ono što glumac u tom trenutku oseća. Scena iz filma „Obraz” Scena iz filma „Obraz” Scena iz filma „Obraz” Koja scena je za vas bila intimni izazov, mnogo više nego profesionalni? Scene tišine između Nura i progonjenog dečaka. Bilo je zanimljivo režirati odnos dvoje ljudi koji govore različitim jezicima, a razumeju se na nivou duše. To je zahtevalo od mene da se oslonim na intuiciju više nego na zanat. Takođe, komunikacija između dva dečaka – jezici koje ne govore, ali dečija vedrina i nada u mogućnost prijateljstva u kući pod opsadom neprijatelja, bili su zanimljiv izazov. Kada ste znali da tišina nosi više od buke? Kada sam vidio prve montažne rezove Olge Toni, koja je montirala i mog AJFELA, pre dvadesetak godina. Tišina u ovom filmu nije praznina, ona je prostor u kojem publika treba da čuje sopstvenu savest, ali i fenomenalnu muziku i dizajn zvuka koji dopunjuju dramu. Iza muzike stoje Dušan Maksimovski te Milica i Maša Vujadinović, koje su komponovale i otpevale uspavanku, dok iza dizajna zvuka stoje Igor Vujović i Dario Domitrović. Kako je nastala odluka da pesma Tijo noći postane dio završnice? To je pesma koja nosi arhaičnu tugu i spokoj istovremeno. Ona je most između svetova, između onoga što smo izgubili i onoga što pokušavamo da sačuvamo. Iza te ideje najviše stoji naš direktor fotografije Đorđe Stojiljković i on je odgovoran i za ovaj sjajni spot. Kada se sve to realizovalo, poželio sam da film završi s tim dubokim, kolektivnim uzdahom koji ta pesma nosi u našem biću i sretan sam da je Tijana Bogićević sve to osetila i iznela na najsnažniji mogući način. Šta ste naučili o sopstvenom filmu gledajući reakcije međunarodne publike? Naučio sam da je priča o čojstvu razumljiva i u Maroku i Americi, i u Indiji i Španiji. Ljudi svuda prepoznaju strah oca za dete i snagu date reči. Festivalske selekcije po svetu su mi potvrdile da nismo napravili lokalni film, već univerzalnu ljudsku dramu. Scena iz filma „Obraz” Scena iz filma „Obraz” Šta ste prvi put osetili na domaćoj premijeri? Osetio sam da se film vratio kući. Međunarodni uspesi gode, ali tišina u podgoričkoj sali i suze ljudi koji prepoznaju taj mentalitetski kod su nešto što se ne može zameniti nijednom svetskom nagradom. To je trenutak istine. Radujem se i beogradskoj i novosadskoj premijeri, biće emotivne, siguran sam. Kako vas je Obraz promenio, kao autora ali i čoveka? Kao autora me je naučio strpljenju i veri u svedenost. Kao čoveka, učvrstio me je u uverenju da je najvažnija bitka koju vodimo ona unutrašnja. Posle svega – šta je za vas istinski uspeh jednog filma? Istinski uspeh je kada film nastavi da živi u gledaocu i nakon što izađe iz bioskopa. Šta biste volili da publika ponese iz sale? Voleo bih da ponesu osećaj da nismo sami u svojoj borbi za ljudskost i da, bez obzira na to koliko je svet surov, uvek imamo izbor da budemo Ljudi. I naravno, jedan dubok uzdah koji će ih naterati da se zapitaju šta je njihov obraz. Scena iz filma „Obraz” Foto: Promo
Pogledaj vesti o: Dodela Oskara 2013

Nastavak na Lepota i zdravlje...