Izvor: Blic, 19.Jan.2011, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Današnji gospodari su oni koji su izdali ideale
BEOGRAD - Gordana Ćirjanić (1957) prevodila je sa španskog (Luisa Sernude, Huana Oktavija Prensa, Huana Rulfa) i engleskog (Oskara Vajlda). Nagradu „Žensko pero“ dobila je dva puta: 2000. za „Pretposlednje putovanje“ i 2007. za roman „Poljubac“. Godine 2003. objavila je roman „Kuća u Puertu“. Ninovu nagradu dobila je ove godine za roman „Ono što oduvek želiš“ („Narodna knjiga“). Gordana Ćirjanić
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Njen roman „Pretposlednje putovanje" o emocijama i komercijalnom svetu, sem što je ovenčan nagradom, praćen je naročitom naklonošću publike a povodom njega je (2001) rekla: „Oficijelna estetika epohe, ono što se u svetu promoviše kao vrhunska umetnost, počiva na lenjosti duha, a efekat koji u primaocu izaziva je dosada. S druge strane, popularna ili 'potrošna’ umetnost, ono što je u modi jednu sezonu, zasniva se na zabavnosti. Ali to ne znači da sam fatalista verujem u očuvanje svih energija i svih vrednosti".
Roman „Poljubac", svojevrsna metafora o ljudskoj nemoći i nerazumevanju, ispratila je i rečima: „Junak kao i neki od nas, kao i oni koji će pročitati ovu knjigu, koji uopšte danas čitaju, jeste čovek koji je 'više živeo glavom nego telom’. Nepomičan je, ne živi trkajući se s vremenom, pa mu važne stvari ne promiču. Sa svojih šezdeset godina doživeo je samo jedan poljubac, ali uspeo je da izvuče iz njega više soka nego što mnogi uspeju da izvuku iz daleko 'krupnijih’ iskustava. Katkad je, dakle, ako imamo vremena da obratimo pažnju, dovoljan i neki naoko mali događaj da izmeni našu percepciju sveta ili vlastitog mesta u njemu. Tektonski poremećaji u duši, za okolinu neprimetni a za pojedinca presudni, uvek su bili tema književnosti."
Pre neku godinu upitana za izjavu povodom Svetskog dana knjige, kazala je: „Kad Unesko ili UN odrede neki svetski dan nečega, onda je to nešto svakako ugroženo ili je u manjini. Ljudi koji čitaju danas su svakako u manjini, vrsta u izumiranju. Književnost će možda opstati na univerzitetima, možda u kompjuteru, a mi koji još pišemo teške knjige, pišemo ih za arheologiju. Ipak, ima i onog nečeg 'autističnog’ u nama što nam dozvoljava ne samo da se zaljubljujemo, nego da verujemo da smo još u stanju da 'zavedemo’ svojom pripovešću. Pa, bože moj, računamo na upućene."
