Izvor: Politika, 20.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gužva u "Kući poslednje nade"
Na dušeku uglavljenom između dvoja vrata koja vode ka nužnicima, smeštenom na betonski pod hodnika Prihvatilišta za odrasla i stara lica, u rukama kao najveće blago stezala je juče nekoliko cigareta devedesetosmogodišnja baka Milka. Imala je sreće da prigrabi jedan od poslednjih slobodnih "kreveta" u ustanovi, jer otkako su pre mesec dana nastupili hladni dani mesta u Domu za beskućnike u Kumodraškoj ulici nema ni za lek. Zaposleni su juče, kako kažu, morali da odbijaju sugrađane koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su pod njihovim krovom tražili sklonište od mraza, jer više od mesec dana 105 tamošnjih kreveta neprestano je popunjeno. U hodnicima, na podu prihvatilišta, postavljeno je još 19 improvizovanih ležajeva i sinoć više nigde nije bilo prostora da se smesti promrzli gost. Olivera Zelić, stručni saradnik ustanove, objasnila je da, kad mraz počne da štipa obraze, oni ne znaju šta će od sebe, jer dovoljno mesta u zimskom periodu za one koji ga potraže u Prihvatilištu u Kumodraškoj 226 nema već godinama.
U "Zabeli", je komfornije
Novca, kažu predstavnici ustanove, ima dovoljno, jer su za "ljude koje niko neće" gradske vlasti ove godine izdvojile više od 100 miliona dinara. Međutim, prostora da se postave kreveti za sve mentalno obolele, prosjake, skitnice, bolesne, osobe sa invaliditetom i alkoholičare, ljude bez lične karte u voždovačkom prihvatilištu nema. Osim hodnika koji su pretvoreni u spavaonice, slika kreveta na sprat načičkanih u sobama to upečatljivo govori. Pravo je umeće provući se između gomile, bezmalo spojenih, ležajeva. Oni koji su imali sreću da se tu smeste u proleće, dok je mesta još bilo, kažu da zavide stanarima zatvora u "Zabeli", jer im je komfornije. Prema rečima osoblja, korisnici u prihvatilištu borave privremeno, uglavnom po šest meseci, dok im se ne nađe trajan smeštaj, ali dosta je onih koji se voždovačkom domu beskućnika stalno vraćaju.
- Veoma su dovitljivi, kada pokucaju na vrata, ne odustaju od namere da uđu unutra. Stvarno više ne znam šta da radim i gde da ih smestim. Nije mi jasno kojim kanalima i kako saznaju kada neko od korisnika premine jer, u zimskom periodu, krevet pokojnika se još i ne ohladi, a novi beskućnici se sjate u holu. Sve su nervozniji, ponekad nam upućuju psovke. Ranije je hodnikom vladao muk kada se na njemu pojave negovateljice, sada takvog poštovanja više nema. Najviše me fasciniraju životne priče propalih taksista. Posetilo nas je nekoliko njih koji su u luksuznim limuzinama krstarili i carovali gradskim ulicama. Zbog noćnog rada, rasturili su porodice, a onda bi ih jedan udes dovodio do prosjačkog štapa. Zbog povreda i gubitka vozila postajali su nesposobni za rad i bez igde ikoga. Iz hotela i luksuznih vozila preselili bi se tada u skrovište beskućnika - objasnila je Olivera Zelić.
Sto ljudi, sto ćudi
Najživlje mesto u skloništu je trpezarija. Za jednim stolom sede i povazdan se kartaju četrdesetsedmogodišnji Zoran Grabusin i njegov najbolji drug iz doma, Žika. Oran za priču, Grabusin objašnjava da je 5. marta na Voždovac stigao iz bolnice "Dr Laza Lazarević". Kartanjem ubija dane i čeka okončanje ostavinske rasprave sa bratom, pa da novcem koji nasledi počne novi život. Neće tada zaboraviti Žiku i sada mu u skloništu neprestano pomaže, jer je njegov drugar polomio rebra. Sa ostalima se i ne slažu baš najbolje, trpe i komentarišu: "Šta ćeš, ovde nas je gomila, sto ljudi, sto ćudi".
- Osoblje i lekarska nega su dobri, ali hranu je teško opisati. Mislim da nigde ne serviraju specijalitet kuće koji nama daju - margarin pomešan sa sirom. Kada spreme pasulj i kupus, to nam dođe kao praznični dan. Još ponekad kada u jelo dodaju komadić kobasice, to povazdan prepričavamo. Subota je dan za čast, jer nam donesu kiselo mleko i paštetu od 50 grama. Poparu i kačamak bojkotujemo, a najteže nam je kada nema dovoljno escajga za sve, pa nam kažu da jedemo prstima - žale se uglas Zoran i ostali korisnici.
Kada sat otkuca 22 časa, Žika i Zoran odlažu karte, jer u tom času svetla se u skloništu gase. Ponekad neko zaječi od bola, muke i starosti, prekine im prvi san. Srećni što su ipak u toplom, domski drugovi, lagano da ne povrede usnule na podu, po mraku onda šetaju hodnikom, došaptavaju se i čekaju 7 časova kada, prema protokolu, nastupa buđenje.
[objavljeno: ]
