Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Nov.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Obamino nasleđe
U maratonu ka Beloj kući učestvovao je energično, iako van konkurencije, i njen sadašnji stanar Barak Obama.
Neupućene je njegov vanredni angažman mogao da navede na pomisao da povećanim aktivizmom potiskuje nelagodu što mora da se odvikne od navika stečenih za osam godina vladavine, da mu teško pada što mu predstoji iseljenje iz palate u kojoj se odomaćio i da vlast, s kojom se prilično srodio, preda 45. šefu države.
Takvo nagađanje je pogrešno. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Obama se za život izvan Bele kuće priprema pune dve godine (kako sam na ovom mestu tada napisao), od kada mu teče posprdni mandat “hromog patka”, što je u zemlji na čijem je grbu orao i gde se političari dele na “jastrebove i golubove, uobičajena etiketa za lidera koji je u završnici drugog, poslednjeg, mandata jednom nogom već “izvan igre”.
Reklo bi se čak da se za odlazak s najvišeg položaja duže pripremao nego za dolazak, koji je, svojevremeno, označen kao munjevit. Novi smeštaj je već obezbedio, poodmaklo mu je prikupljanje priloga za tradicionalnu predsedničku biblioteku, predviđaju mu se zamašni honorari za memoare i govore na elitnim skupovima širom Amerike i sveta.
Dok su se Hilari Klinton i Donald Tramp nadmetali ko će da ga nasledi, on je taj dvoboj preinačio u neformalni troboj, kao borac za sopstveno nasleđe, da sebi osigura što bolje mesto u istoriji. U tom naporu zabeležio je već solidan rezultat jer mu je uoči izjašnjavanja birača, dok je ovaj tekst išao u štampu, rejting bio bolji od oboje izbornih favorita. Kao da je za njim već počela nostalgija.
Obamino političko nasleđe izloženo je polemici. To jeste sudbina svake liderske zaostavštine u svetu, ali njegova ipak privlači posebnu pažnju.
Po svemu sudeći, najviše će biti obeležena neskladom između očekivanog i dobijenog. Njegov slogan “Da, mi možemo”, pred raznim izazovima se mestimično premetao u “Ne, mi ne možemo”.
Originalnost je tim veća, bar po mom mišljenju, što je za tu “premetačinu” on manje odgovoran nego sistem koji mu nije dozvolio da ga promeni iako ga je, navodno, baš zbog promena uzdigao do vrha. I manje odgovoran od kretanja u svetu, koji je Amerika u najvećoj meri oblikovala, da bi onda izmenjeni svet počeo da preoblikuje nju.
Ne bih se ovom prilikom upuštao u sve detalje Obamine zaostavštine. Napomenuo bih samo da su mu najveća dostignuća – obuzdavanje najtežeg iskušenja koje je nasledio (ekonomska kriza), sažimanje razloga za spoljni oružani intervencionizam, dogovor o smanjivanju zagađivanja atmosfere, zdravstvena reforma, nuklearni sporazum sa Iranom, normalizacija odnosa s Kubom. A najveću manu mu nalazim u postupanju prema Siriji, gde se lokalni rat pretvorio u globalnu traumu i natezanje s Moskvom, koje, posle ruske amputacije dela Ukrajine, podseća na imitaciju hladnog rata iako bi glavni zajednički cilj te dve velike sile trebalo da bude suzbijanje terorizma, neširenje nuklearnog i drugog oružja za masovno uništavanje.
On sebi zamera što nije smanjio partijsku, a najnoviji događaji potvrđuju, ni rasnu ni globalnu stratešku polarizaciju. Pitanje je i šta je stvarno mogao.
Njega kao prvog crnca na čelu Bele kuće beli ekstremisti su doživeli kao “pretnju nacionalnom identitetu”, dok ga je parlamentarna opozicija optuživala za “preteranu sklonost za dogovaranje s neprijateljima” i blokirala niz njegovih pokušaja da ispuni obećanja kojima je pobeđivao na izborima. Na spoljnom planu druge sile su rasle svojim putevima i dovele Ameriku u situaciju da više ne može samo da im nalaže šta da rade nego da je neophodno da se s njima usaglašava. To je Obama kao princip i promovisao, zbog čega je dobio Nobelovu nagradu za mir, ali…
O svemu tome će se još naveliko raspravljati. Za mene, Obama kao ličnost ostaje fenomen koji je i na disidentski način obeležio novu vrstu svetskog kriziranja.
Politički je izrastao u vreme širećih svakojakih ekstremizama, autoritarizama, sektaštava, samohvalisanja, samovolja, vulgarnosti, korumpiranosti, nipodaštavanja neistomišljenika, prenebregavanja naučnih nalaza, nebriga za planetu, prevladavanja rijaliti šoua nad realnošću, a da ništa od tih zastranjivanja ne može njemu da se pripiše. Kao ni njegovoj poletnoj supruzi Mišel i ćerkama Maliji i Saši.
Govorničkim talentom i literarnim darom pobudio je veće nade od ostvarivih, što je trebalo da znaju i oni koji su ga izglasavali. U borbi za njegovo nasledstvo nije bilo ni trunke sličnog zanosa jer se, kako su često konstatovali hroničari, glasanje svodilo na izbor jedne od dve nepoželjnosti.
On je, uz ostalo, jedan od sve ređih lidera za koje nisu vezivani skandali. I u tom pogledu se ispostavilo da je često i ono što on nije uradio bolje od onoga što su drugi uradili ili se spremaju da urade.
Nije isključeno da dolaze vremena u kojima će mnogi u svetu poželeti da Obamu, kako bi se ovde nostalgično reklo, “prave od blata”. Tim pre što je sve više lidera koji nas uvaljuju u političko blato, u kojem smo svi neka vrsta “hromih pataka”.
Pogledaj vesti o: Barak Obama
