Izvor: S media, 02.Sep.2010, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A gde se skrivao Legija?
Od 2. maja 2004. godine, kada se Milorad Ulemek Legija predao, do danas nije istraženo gde se posle ubistva premijera Zorana Đinđića skrivao 14 meseci, ko mu je pomagao i sa kim je bio u kontaktu. Njegova predaja završena je, u najmanju ruku, pod čudnim okolnostima koje nije objasnila ni tadašnja vlast a ni oni koji su je nasledili.
Krivična prijava koju je Liberalno demokratska partija podnela protiv nekadašnjeg ministra Dragana Jočića i bivšeg diretkora >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << BIA Radeta Bulatovića završila je u fioci. Tužilac Zoran Jakovljević, koji je po prijavio postupao, naveo je da se od Jočićevog i Bulatovićevog krivičnog gonjenja odustalo pod pritiskom tadašnje vladajuće garniture.
Proceusiranjem odgovornih za sve što se događalo u vezi sa Legijinim skrivanjem a potom i predajom trebalo je da se ustanovi dokle seže njegovo uporište u političkim i policijskim strukturama i imaju li njegovi eventualni zaštitnici ikakve veze sa atentatom na premijera. Odustajanjem od istrage, jedan od najvažnijih segmenata priče o ubistvu premijera Đinđića istrgnut je iz konteksta.
Koji dan po Legijinoj predaji, tadašnji ministar policije Dragan Jočić izjavio je na svečanosti MUP-a u Makšu da nije važno gde se Legija više od godinu dana krio već šta će na sudu da kaže. Neretko, tadašnji državni funkcioneri Legiju su nazivali svedokom bez obzira na činjenicu da je bio prvooptuženi za premijerovo ubistvo. Govorilo se i da će Legija otvoriti oči Srbiji! Od gromoglasnih najava da će Legija na sudu reći nešto spektakularno ostalo je samo njegovo negiranje krivice a potom i nesuvislo samooptuživanje za navodnu prodaju više od 600 kilograma zaplenjene droge koja je, čak je i Jočić o tome dostavio dokument, spaljena u TE „Nikola Tesla“. „Spektakl“ Legijinog priznanja jednak je priči o piletu i kučini.
Kad je Legija te majske nedelje oko 21 sat izbauljao iz mraka i predao se pripadnicima Žandarmerije koji su obezbeđivali njegovu kuću u Košutnjaku, malo ko ga je bradatog i kosmatog prepoznao. Po dolasku komandanta jedinice Gorana Radosavljevića Gurija obavešteni su ministar Jočić i direktro BIA Bulatović i Legija je odveden u zgradu MUP-a u ulici Kneza Miloša 101. Tamo mi nikako nije bilo mesto, Legija je kao optuženi u bekstvu bio u nadležnosti samo i jedino tadašnjeg predsedavajučeg sudskim većem sudije Marka Kljajevića. Kljajević će o predaji saznati preko medija.
Umesto da bude odveden u pritvorsku jedinicu, Legija je nekoliko sati proveo u ćaskanju sa ministrom i direktorom, a o čemu se razgovaralo u zlo doba noći nepoznato je. Oko dva sata po ponoći pozvana je frizerka koja ga je pred počinak u ćeliji Centralnog zatvora ošišala.
Posle Legijine predaje policija nikada nije obavila uviđaj u njegovoj kući, nisu uzeti otisci, materijalni dokazi, DNK i sve što bi pomoglo u istrazi o njegovom skrivanju posle bekstva 12. marta. Jedina informacija o tome gde se skrivao bila je Legijina reč na suđenju, rekao je da je u kući bio sve vreme od atentata. Prethodno se nagađalo da je bio u Dominikanskoj Republici, Švajcarskoj, Hrvatskoj, Mostaru... No, on je izašao iz svoje kuće i predao se onog dana kada je njegova supruga bila u poseti rodbini u Vukovaru.
Dok je ona bila odsutna, u kući je bio njen brat ali ni sa njim nije obavljen razgovor, nije pitan da li išta zna o Legijinom boravku u kući. Ukoliko je tačno da je Legija sve vreme boravio u kući onda ga je Žandarmerija 14 meseci čuvala ne znajući da ga obezbeđuje. Pretres kuće obavljen je tri puta: 12, 13. i 30. marta 2003. a da nisu ozvučene prostorije što je moglo mnogo ranije da pomogne u utvrđivanju istne gde se Legija krije. Dok su se propusti u istrazi Legijinog bekstva i skrivanja nizali, vreme je sakrivalo dokaze. Njih je ionako malo ali ne i nedovoljno za sklapanje potpunog mozaika o tome kako se i zašto dogodio 12. mart 2003. godine.
Službena beleška
Ministar policije Dragan Jočić 3. maja 2004. godine izjavio je da je Milorad Ulemek Legija posle predaje priveden u službene prostorije MUP-a ali da nije saslušan niti je od njega uzeta bilo kakva izjava.
„Ističem da dobrovoljno predaji Lukovića (Ulemeka) nisu prethodili nikakvi pregovori sa MUP-om. Kao ministar konstatujem da je zakonska procedura precizno ispoštovana. Od trenutka predaje optuženog pritvorskoj jedinici Okružnog suda u Beogradu, Luković (Ulemek) više nije u nadležnosti MUP-a“, izjavio je tada Jočić.
U prvim izjavama Jočić je saopštavao da sa Legijom nije razgovarano, da o tome nije sačinjena nikakva beleška ali dve godine kasnije na videlo je izašla službena beleška koju je sačinio ministar Jočić. Objašnjavajući zašto beleške „nije bilo“ pa je onda naprasno vaskrsla, Jočić je rekao da ne želi da utiče na tok suđenja koje je bilo u toku.
Službena beleška zavedena je 3. maja 2004. godine, istog dana kada je Jočić negorao njeno postojanje, pod brojem 2875/04. U njoj između ostalog, Jočić beleži:
„Dana 2. maja 2004. bio sam na odmoru na Zlatiboru. Negde oko 21 sat javio mi se načelnik Resora javne bezbednosti Miroslav Milošević i rekao mi da ga je pozvao komandant Žandarmerije general-pukovnik Goran Radosavljević sa informacijom da se prvooptuženi za ubistvo premijera Zorana Đinđića, Milorad Luković predao jedinicama Žandarmerije. Neposredno posle toga kontaktirao me je i komandant Radosavljević koji mi je potvrdio tu činjenicu“
Jočić u belešci navodi da je odlučio da prekine odmor, da se vratio u Beograd a da je Legija iz bezbednosnih razloga u međuvremenu odveden u zgradu MUP-a.
„Kada sam došao u Beograd oko 01.00 sat zatekao sam u službenim prostorijama načelnika Javne bezbednosti, komandanta Žandarmerije i prvooptuženog Milorada Lukovića. Nešto kasnije stigao je i Rade Bulatović, diratktor BIA. Prvooptuženi nije iznosio nikakve činjenice, detalje, niti bilo šta što je vezano za postupak koji se protiv njega vodi a nije ni pitan u vezi toga od strane OSL lica“
Jočić je u belešci zapisao i da je Legija kao razlog predaje naveo utvrđivanje istine i zaštitu pripadnika Jedinice za psecijalne operacije kojom je komandovao jer više nije mogao da izdrži napade javnosti na sebe i jedinicu. Legija je, piše u Jočićevoj belešci, rekao i da se predao da bi zatražio zaštitu za decu i suprugu jer se plašio da bi njima neko mogao da se osveti, pomenuvši tada da bi to mogli da budu neki ljudi iz Bosne.
Dejan St. Jeremić
