Izvor: B92, 02.Apr.2012, 12:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zašto ljubav postoji?

Kako bismo razumeli šta je ljubav, moramo da je smestimo u širi kontekst evolucione funkcije emocija. Tako je jedna od njenih glavnih uloga - uloga motivatora.

Kada iskusimo neku snažnu pozitivnu ili negativnu emociju, postajemo motivisani da uradimo nešto što je korisno ili izbegnemo nešto štetno.

Čak i bol postoji kako bismo bili što više podstaknuti da izbegavamo oštećenja organizma.

Ako ste dovoljno nesvesni da stavite prst na vrelu ringlu, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bol je tu da zaštiti vaše telo i spreči vas da se povredite.

Seksualna želja i orgazam postoje kako bismo bili što više motivisani da ulazimo u seksualne odnose i rađamo decu, bez obzira na to šta zaista mislimo o tome.

Seksualni poriv je toliko moćan da je teško čak i onima koji su se zakleli na celibat da u potpunosti potisnu svoju seksualnost.

Emocije rade protiv svesnih odluka, pa kao rezultat dobijemo nešto što liči na neprimereno seksualno ponašanje.

Ljudi voljno donose odluke o raznim stvarima, ali pitanje opstanka i reprodukcije su suviše važna da bi isključivo zavisila od naše svesti.

Emocije su tu kak obi nas podstakle da radimo ono što je dobro za nas , bez obzira šta o tome mislimo. Tako je i ljubav između muškarca i žene postoji kako bi se između njih ojačale veze i obezbedila reprodukcija.

Zašto nam je potreban taj dodatni emocionalni motivator?

Odgovor je verovatno u našoj evolutivnoj prošlosti.

Kod ptica je pronalaženje stalnog partnera rezultat drevnog prilagođavanja. Ptice su verovatno bile takve milionima godina, što znali da je prirodna selekcija imala dovoljno vremena kako bi izvajala njihove mozgove tako da žele da imaju jednog partnera.

U poređenju s pticama, međuljudsko povezivanje je nešto sasvim novo. Pojavilo se relativno skoro – pre nekoliko miliona godina, što je u odnosu na to koliko dugo postoje ptice ekvivalent jednom danu.

Naime, kod ljudi je došlo do ubrzanih promena u veličini mozga i razvoju dece, što je brigu oba roditelja učinilo neophodnom za postizanje prednosti u odnosu na druge jedinke.

Kako bi stvari bile još komplikovanije, ljudi su verovatno evoluirali od majmuna koji podsećaju na savremene šimpanze, inače izuzetno promiskuitetne.

Njihovi mužjaci nikada ne doprinose podizanju potomstva, a između polova postoji velika netrpeljivost.

Mozgovi naših majmunskih predaka verovatno su oblikovani seksualnom selekcijom milionima godina kako bi dali prednost sparivanju partnera.

Međutim, kako je prirodna selekcija našla ovo neobično rešenje? Kako je došlo do rađanja ljubavi između muškaraca i žene?

Kako je mozak čoveka rastao i kako su njegovi potomci postali zahtevniji za negovanje i ranjiviji u dužem periodu razvoja, tako su učešće oca i briga oba roditelja u podizanju naslednika postali obavezni.

Prirodnom selekcijom su zatim motivisani muškarci i žene da ostanu zajedno onoliko dugo koliko je potrebno da uspešno podignu dete.

Međutim, prirodna selekcija nikada ne „stvara" ništa sasvim novo, nego modifikuje i menja postojeće strukture.

Psihološka i emocionalna „infrastruktura" već je postojala u mozgu ljudi, ali je prirodnom selekcijom omogućeno da ona postane funkcionalna.

Neki nervni spojevi i neurohemijske supstance koje su imale ulogu povezivanja majke i potomstva, poput onih koje uključuju oksitocin i opoide, takođe su postali deo sistema za spajanje muškaraca i žena.

Još jedan psihološki mehanizam prilagođavanja na monogamiju je dramatično smanjenje produkcije testosterona kod muškaraca zbog čega su muškarci uspeli da ulaze u trajne bračne zajednice i ostanu sa decom.

Niži nivo testosterona, zapravo znači da muškarci manje žele druge žene i dozvoljava im da se koncentrišu na sopstvenu suprugu i potomstvo.

To se pokazalo u mnogim studijama, a neki naučnici smatraju da je i dužina penisa u erekciji rezultat takvog prilagođavanja.

Naime, ljudi imaju proporcionalno daleko najveći penis u odnosu na druge primate koji im omogućava zauzimanje različitih poza u seksu.

Dug penis takođe znači da njihove partnerke mogu da postignu orgazam, što povećava interesovanje žena za seksualnu aktivnost i ojačava vezu sa partnerom.

Višestruke fizičke, psihološke i fiziološke promene koje su se dogodile prirodnom selekcijom dovele su do toga da se čovek u monogamiji prilično dobro snalazi.

Najneverovatniji mehanizam prilagođavanja ljubavnom odnosu stvara u ljudskom umu želju za određenim partnerom i psihičku zavisnost od njega, sličnu onoj kakvu majke osećaju prema deci.

Uspešne veze uključuju duboke psihološke i fiziološke međuzavisnosti između partnera, pa odsustvo ili smrt jednog od njih može ugroziti život drugog.

S druge strane, stabilna veza može imati brojne pozitivne efekte na zdravlje i dugovečnost oba partnera i njihove dece.

Ukratko: svidelo se to vama, ili ne, ljubav je dobra za vas.

Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net

Nastavak na B92...