Izvor: Blic, 09.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravi violine za dobre muzičare
Bio neki majstor Bocan iz Sente. Dođe mu tamburaš da kupi tamburu, proba je i hoće da kupi, ne pita za cenu. A Bocan mu kaže: „Nije to za tebe, ne umeš da sviraš". Najlepše je kad dobar instrument dođe u ruke pravog muzičara. Jer ne postoje na svetu dva ista instrumenta, ne možete ih nikad napraviti. Kad ga jednom prodate, više nikada nećete napraviti takav - kaže Novosađanin Stevan Rakić, jedan od vodećih graditelja instrumenata u Srbiji.
Za sedamnaest godina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koliko se profesionalno bavi ovim poslom, Rakić je ručno napravio 30 violina, 12 viola, osam violončela, nekoliko manjih kontrabasova za niže muzičke škole i desetak gitara, mada gitare već odavno ne pravi.
Ljubav prema muzici i zanatu, kako kaže Rakić, potiče još od detinjstva, kada je, kao šestogodišnjak, počeo da svira klavir. Ubrzo prelazi na violončelo, za koje je kasnije završio i studije na akademiji u Sarajevu. Igrom sudbine, muzikom se nije dugo profesionalno bavio. Prvo čelo napravio je 1987. godine. Na nagovor prijatelja, čeliste Ištvana Varge, izrađivanju instrumenata uskoro je pristupio znatno ozbiljnije. Od 1990. vlasnik je ateljea radionice „Rakić" u Poštanskoj ulici.
Za dobar instrument, priča Rakić, najvažnije je drvo, koje je najkvalitetnije upravo na našim prostorima, pogotovo u Bosni. Reč je o javoru i smreki, od kojih se instrumenti isključivo prave. Pored kvaliteta drveta, za instrument su bitni i greda, duša, kobilica i, na kraju, lak. Najzad, ili najpre, dobar instrument ne može da napravi loš majstor.
- Jedini lični pečat koji majstor sme da ostavi na instrumentu je zvuk, a kažu da se moji instrumenti prepoznaju po zvuku. Sa izgledom instrumenta se ne sme eksperimentisati, postoje standardi koji se moraju poštovati - kaže Rakić.
Za izradu jednog instrumenta potrebno je tri do četiri meseca. Ručno rađeni instrumenti znatno su skuplji od onih serijski proizvedenih. Violina na svetskom tržištu košta preko deset hiljada evra, dok violončelo dostiže i više od 25 hiljada. Cene u Srbiji su znatno niže.
- Instrumenti se mnogo lakše prodaju u svetu nego ovde, iako su tamo skuplji. Radi se o predrasudi da su samo stari instrumenti dobri. Ljudi jednostavno ne shvataju da i taraba ima vek trajanja. Kad zasvirate, ako instrument dobro zazvuči, on s vremenom može zvučati samo još bolje. Do jedne granice, kada počinje da propada - kaže Stevan Rakić.
Krišom se ponosi
Muzičko obrazovanje, ali i apsolutan sluh, kaže Rakić, mnogo mu znače prilikom izrade instrumenata. Ipak, za muzičarskom karijerom nikad nije žalio.
- Neki put, kad mi dođe neka bubica, uzmem malo pa sviram, da zadovoljim dušu. Ne žalim za onim što je prošlo, ne mislim da sam nešto propustio. Naprotiv, mislim da sam mnogo dobio. Najlepše mi je kada je instrument gotov, kad ga probam i vidim da je dobar. Onda se ja tim instrumentom ponosim, ali onako krišom, da niko ne vidi - kaže Stevan Rakić.
