Izvor: Politika, 12.Mar.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putin i naslednici
Onoga trenutka kada Vladimir Putin bude saopštio da se više neće kandidovati za funkciju predsednika Rusije, državom neće moći da se upravlja, izjavio je za „Moskovski komsomolac” Igor Bunjin, direktor Centra za političke tehnologije.
Bunjinovu izjavu inicirale su sve učestalije priče da aktuelni šef države već neko vreme traži pogodnu ličnost kojoj bi jednoga dana mogao da preda predsednička ovlašćenja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ipak, dalje od same priče mediji nisu stigli. Sve je obavijeno velom duboke tajne, pominju se najrazličitija imena, ali nijedno naglas. Zbraja se šta je ko uradio na dosadašnjim funkcijama, koga je šef države popreko pogledao, ili ne daj bože, kritikovao, ko ima jako uporište među onima koji trenutno vode državne poslove, ko ima kakvu harizmu...
Ukoliko sve bude teklo prema očekivanjima, Putin bi eventualnom nasledniku vlast trebalo da prepusti 2018. U međuvremenu, u Rusiji će biti održani još jedni izbori (2014), na kojima se njegova pobeda ne dovodi u sumnju. Ovo znači da ni objavljivanje imena mogućeg naslednika ne bi trebalo očekivati pre 2015. Dakle, dok sadašnji domaćin u Kremlju još bude u svojim rukama čvrsto držao vladarsko žezlo.
Ono što je u ovom trenutku izvesno, pomenuti naslednik sigurno neće biti Dmitrij Medvedev, bivši predsednik a sadašnji premijer. Ta priča već je ispričana, okončana je ne baš srećnim krajem, i teško je verovati da bi joj se Vladimir Vladimirovič ponovo vratio.
„Društvo od naslednika, ukoliko se takav i pojavi, očekuje da bude apsolutno nezavisan čovek, koji će moći da garantuje da će Putin i definitivno izaći iz politike”, naglašava Bunjin. Drugim rečima, traži se osoba koja neće za sobom vući repove iz saradnje sa bilo kojim centrom moći, političkim, vojnim ili ekonomskim. Tako razmišljaju i u opoziciji i u vladajućoj Jedinstvenoj Rusiji.
Kada je prvi put stupio na predsedničku funkciju (doduše kao vršilac dužnosti), na prelazu između 1999. i 2000, a po odluci već umornog Borisa Jeljcina, Putin je već izvesno vreme vodio državne poslove kao premijer. Do maja, kada su održani redovni izbori za šefa države, uspeo je da se ruskoj javnosti nametne i kao najbolji kandidat za prvog čoveka u zemlji. Sledećih osam godina prošlo je u atmosferi „putinizacije“, jednako na unutrašnjopolitičkom kao i na spoljnopolitičkom planu.
U tom periodu, objektivno, Rusija se izvukla iz gliba u koji ju je u gurnuo Jeljcin svojom politikom popuštanja pred pritiscima naglo ojačanih domaćih tajkuna, i širenjem američkog uticaja na zemlje Evrope. Povraćen je status jedne od najmoćnijih sila, stabilizovane su granice, krenulo se u velike poslove sa partnerima širom sveta. Rusija je ponovo čvrsto stala na noge.
Ipak, osam godina nije dovoljno dug period, u kojem bi sve moglo biti promenjeno i u glavama ljudi koji su prošli mučni period raspada Sovjetskog Saveza, pljačkanja zemlje od strane tajkuna, ili oligarha, kako ih tamo nazivaju, srozavanja ugleda armije i raslojavanja u društvu. Upravo stoga Putin je po isteku drugog mandata odlučio da nastavi svoj posao, ali ovaj put iz senke. Uspeh je, moglo bi se reći, bio – polovičan. Medvedev je sačuvao presto za Putina, ali u mnogo čemu nije ispunio očekivanja svog mentora.
Na to je mislio Bunjin kada se založio da sledeći predsednik mora da bude „apsolutno nezavisan čovek”, a ne samo još jedan čuvar predsedničkog prestola.
Gleb Pavlovski, predsednik Fonda za efektivnu politiku, razmišlja slično i ne isključuje mogućnost da je šef države već počeo sa razmeštanjem figura na političkoj šah-tabli. On, međutim, smatra da je Putinova najveća muka to što ne veruje nikome iz političkog okruženja. I to uopšte ne krije. Ispada tako da je najprihvatljivije rešenje da aktuelni predsednik zadrži vlast i u sledećem, četvrtom mandatu.
Ali to sa sobom nosi druge opasnosti, iste one na koje su naišle druge države, pa i bivši SSSR, koje su previše dugo vođene samo jednom rukom, i sa samo jednom vizijom. Odsustvo različitosti ideja, pa makar one bile i suprotstavljene vladajućim, neumitno koči napredak društva u svim njegovim segmentima. A čovek ne menja svoje vizije preko noći, a pogotovo ne kada je u obavezi da vodi celu državu i da brine o milionima njenih stanovnika.
Putinu, za početak, predstoji delikatan potez promene u vrhu vlade. On, očigledno, nije zadovoljan kako posao premijera trenutno obavlja Medvedev. Ovo bilo kakvu buduću kombinaciju sa nekadašnjim „čuvarom trona” isključuje iz predstojeće kombinatorike. Ali smena prvog čoveka vlade nije nešto što sa sobom ne nosi potencijalne opasnosti, pa i moguću političku štetu. Putin, doduše, ne mora mnogo da brine za sopstveni rejting, ali teško je očekivati da će svi takvom promenom biti zadovoljni.
Kako god bilo, ruski birači, i svet uopšte, trebalo bi da počnu da se navikavaju na imena Alekseja Kudrina, bivšeg ministra finansija, Sergeja Sobjanina, gradonačelnika Moskve, Sergeja Šojgua, ministra odbrane, i Mihaila Prohorova, lidera partije Građanska platforma. Navedena četvorica, po mnogima, jedini su mogući naslednici Putina. Prvi signal o tome na koga od njih će na kraju pasti predsednikova milost biće eventualni izbor na mesto novog premijera.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 12.03.2013.
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin
