Izvor: Vostok.rs, 08.Sep.2012, 17:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuda plovi srpski brod?
08.09.2012. -
Prošlog petka samo pokrenuli temu spoljnopolitičkog kursa kojim se kreće ”srpski brod” i govorili da se u rusko-srpskim odnosima izgleda nazire nova etapa.
Ohrabrujuće izjave o saradnji u vojnoj sferi i intenzivni kontakti na najvišem nivou su tome dokaz. Da podsetimo, 11. septembra već po drugi put za pola godine sastaće se predsednici dve zemlje – Vladimir Putin i Tomislav Nikolić. U rezidenciji u Sočiju šefovi država planiraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << između ostalog razmatranje dokumenta o strateškom partnerstvu. Uz to ruski lider može da doputuje u Beograd u decembru, upravo pred početak radova na srpskoj deonici Južnog toka.
Predstavljamo učesnike diskusije: doktor političkih nauka, profesor MGIMO Jelena Ponomarjova i predsednik Centra za strateške alternative Aleksandar Mitić.
U svakom slučaju, ne sme se govoriti o rusko-srpskim odnosima, a da se ne pomene Kosovo. Pitanje ekspertima, iskreno govoreći, neprijatno. Nedavni razgovor našeg novinara sa jednom od uglednih srpskih pravobraniteljki, koja govori o nezavisnosti Kosova kao o već davno rešenoj činjenici, navodi na misao da li je sada, posle svih ustupaka prethodne vlade, toliko očigledno da je principijelni stav Moskve važan Beogradu?
- Principijelna pozicija Moskve je ključna - smatra Aleksandar Mitić. Jako je važno da Moskva ne odustane od odbrane svoje principijelne pozicije u Savetu bezbednosti, ali to nije dovoljno. Jako je važno da Moskva nastavi sa svojom dugoročnom aktivnom diplomatskom akcijom lobiranja protiv priznavanja nezavisnog albanskog Kosova. U tome je Moskva do sada imala dosta uspeha ali ne sme biti opuštanja, jer je s druge strane za SAD i EU pitanje priznanja "države" Kosovo i dalje prioritet. Takođe je važno da Rusija pruža što konkretniju praktičnu, pa i materijalnu pomoć Srbima na Kosovu. Srpske institucije na Kosovu, naročito na severu Kosova, su pred ogromnim pritiskom jer Vašington i Berlin traže od Beograda da se one ukinu, odnosno da se uguše tako što će im se uskratiti finansiranje. Već ove nedelje pojačani su diplomatski pritisci Vašingtona na Beograd po ovom pitanju i izvesno je da bez podrške Rusije, Srbija neće moći da se odupre.
- Srbiji obećavaju mitske povlastice za to da ona konačno prizna nezavisnost Kosova, smatra Jelena Ponomarjova. U tome postoji ozbiljna lukavost, zato što nikakav punopravni član EU siromašna zemlja ne može da postane. A zemlja koja je ponižena i koja je izdala svoje sugrađane, svoju herojsku istoriju, tim pre. Ali ipak, neki srpski političari su skloni da proces priznanja Kosova postepeno, preko dokumenata i automibilske tablice, teče, i desilo bi se faktičko priznanje samostalnosti pokrajine, a političko u datom kontekstu više i nije potrebno. Ali ja kosovsko pitanje razmatram još sa istorijsko-psihološke tačke gledišta. Oprostite za patetiku, ali priznanje Kosova je slamanje nacionalne okosnice, spuštanje Srba do statusa male nacije, a Srbije do trećerazredne državne jedinice. Osim toga, Kosovo je kriminalno-teroristička "država", i priznati nešto tako za samostalni subjekat svetske politike – to je naravno nacionalno poniženje. Ovde je važno i geostrateško pitanje. Kosovo je važna tačka baziranja NATO-a, ona omogućava da se kontroliše praktično čitava Istočna Evropa. U poslednje vreme imam takav utisak da, ma koliko to tužno zvučalo, stav Moskve postaje za mnoge srpske političare sve nepovoljniji, nastavlja Jelena Ponomarjova. Mi svojim principijelnim nepriznavanjem strašne državne formacije Kosovo smetamo nekima da sprovode već drugačiju politiku. Mnogi predstavnici srpskog establišmenta su već spremni da se pomire sa odvajanjem Kosova i čak da ga priznaju. Ali mi nikada ne treba da zaboravimo da se svaka zemlja sastoji od dva nejednaka dela – političara i društva, u Srbiji se to posebno jasno ispoljava. Ako su ljudi koji se nalaze u politici orijentisani prilično pragmatično, za veći deo srpskog društva pitanje priznanja pokrajine se čak ne postavlja. I kada ne bi bilo mera postavljanja prepreka za vreme letnje krize 2011. godine na severu provincije, polovina Srbije bi sigurno bila tamo, stala bi na stranu Srba na Kosovu. I u toj situaciji stav Rusije povodom nepriznavanja Kosova, naravno, pruža nam odlične mogućnosti za jačanje imidža u očima stanovnika Srbije.
Šef kancelarije NATO-a, general Baron, ovih dana je istakao da će Srbija u skorijoj budućnosti igrati važnu ulogu u Evropi – zbog svog izuzetnog geostrateškog položaja. Misao nije nova, ipak, u takvom slučaju Moskva možda treba sada, kada su na vlasti u njoj lojalniji ljudi da ”iskoristi trenutak”? Pošto je jačanje odnosa sa Beogradom u izvesnom smislu šansa i za Rusiju da ojača svoje pozicije ne samo na Balkanu, već i u Evropi u celini?
- Kriza u evrozoni, ali i u Srbiji, kao i novi politički momenat nakon promene vlasti u Beogradu je idealan trenutak da Rusija ojača odnose sa Srbijom i srpskim narodom uopšte, smatra Aleksandar Mitić. Nema nikakve dileme da je Srbija jedina zemlja na Balkanu koja može da bude iskren strateški partner Rusije. Za to je neophodno da Rusija igra mnogo proaktivniju politiku u Srbiji i na Balkanu. Mora da pojača prisustvo u srpskim medijima, u srpskom finansijskom sistemu, da ojača ulaganja, da ta ulaganja budu i vidljivija i efikasnija. Neophodno je takođe da Rusija pokaže da neće odstupati od svoje dosadašnje politike prema pitanju Kosova i Republike Srpske. S druge, srpske strane, bilo bi od izuzetne važnosti da se u Skupštini Srbije ratifikuje sporazum vezan za Centar za vanredne situacije u Nišu i da se iskreno krene u izradu sveobuhvatnog sporazuma o strateškoj saradnji. Nema nikakve dileme da će Srbija nastaviti da igra važnu geostratešku ulogu u Evropi. Rusiji je stoga izuzetno važno da Srbiju ima za partnera na kojeg može da računa.
- Srbija je uvek igrala i igra važnu geostratešku i geopolitičku ulogu, da to nije tako, nikakvih bombardovanja 1999. godine ne bi bilo, kaže Jelena Ponomarjova. Ona je zasnovana na psiho-istorijskoj vezi Srba sa Rusijom, i treba imati u vidu da kada ciljaju i udaraju na Srbiju, u stvari ciljaju na Rusiju. U tom smislu Srbija je nekakvo daleko uporište Rusije, još jedno uporište danas je Sirija. To su stvari koje se ne smeju predati, ako ih predamo, nećemo imati kuda da se povlačimo. A to što govori general Baron o budućoj važnoj ulozi Srbije, to on ”baca udicu”, aludira da će Alijansa aktivnije raditi sa tom zemljom i uključivati je u svoju orbitu. U tom smislu treba se setiti nedavne istorije: uzmite nove članove EU, svi su oni ušli u EU pošto su stupili u NATO. Ja sam za sebe izradila takvu metaforu: kada sam prvi put posle bombardovanja bila u Beogradu, 2003. godine, prolazeći pored razrušene zgrade Ministarstva odbrane, rekla sam sebi: dok Srbi ne započnu njegovu rekonstrukciju, ova zemlja u NATO neće stupiti. U junu ove godine sam opet prošla pored zgrade ministarstva – još nije počela obnova. Smatram da u skorije vreme zemlja neće postati član Alijanse, ali to ne znači da neće stupiti uopšte. Prema anketiranjima, 15% podržava stupanje u NATO, oko 64% je za vojnu neutralnost. Što se tiče na primer odnosa prema savezu sa Rusijom, ja sam telefonirala u Beograd uoči našeg razgovora, pitala sam da li postoje približni podaci koliko procenata podržava sličan savez. Rekli su mi da takvih podataka nema i da nema praktične mogućnosti da se sprovede takvo anketiranje, pošto sve to kontrolišu ”prijatelji Zapada”. Interesantna paralela: mi smo govorili da Rusija planira da izdvoji novu tranšu obećanog kredita – za ekonomiju, SAD su takođe izjavile da su spremne da izdvoje 240 miliona dolara za podršku demokratskih institucija u Srbiji. Šta je to – znamo – za medije, za ”blagu vlast”, za pitanja vaspitanja. Plodovi ove podrške mogu da se odraze već u narednoj generaciji, i tada će Srbija biti konačno za Rusiju izgubljena. Možda treba da takođe ulažemo u razvoj rusko-sprskih institucija?
Srbija i Rusija već niz godina planiraju da potpišu sporazum o strateškom partnerstvu. Ipak ovaj, iskreno govoreći, zagonetni dokument, očigledno su ”zamrzle” prethodne vlasti, a sada, u Sočiju, na sastanku Putina i Nikolića, sasvim je moguće njegovo dalje razmatranje. Šta može da pruži našim zemljama takva vrsta sporazuma, koji u njemu može da bude praktični smisao?
- Vlast Borisa Tadića je nanela mnogo štete srpskim nacionalnim interesima, i po pitanju Kosova i po pitanju jednostranog strateškog kursa ka Evropskoj uniji, i po pitanju prikrivene politike tajnog približavanja NATO, i naravno po pitanju stalne opstrukcije snažnije saradnje između Srbije i Rusije, smatra Aleksandar Mitić. Jedan od najboljih primera je svakako dokument o strateškom partnerstvu, do čijeg potpisivanja nije došlo pre svega zato što je srpska strana odbijala da bude iskrena. Svakako da je interes i Srbije i Rusije da se ovaj dokument što više proširi, pre svega u ekonomskom i vojno-bezbednosnom smislu. Srbija je vojno neutralna zemlja i tako bi trebalo da se ponaša u odnosima sa svima. Ali to je ne sprečava da razvija dobre vojno-ekonomske odnose, pre svega po pitanju vojne industrije, gde postoje ogromne perspektive za zajednička ulaganja i plasman roba.
- Zašto on još nije potpisan? Smatram da se ovo kašnjenje dešava ne voljom onih zemalja koje treba da stave potpise – kaže Jelena Ponomarjova. Ovde sam sklona da vidim složenu političku igru, neko uvrtanje ruku, koje vode zapadni partneri. Naravno, Zapadu nije povoljno uspostavljanje strateških odnosa Srbije sa Rusijom, i zato preko srpskih medija lansiraju se takve ideje da navodno može da postoji samo jedan strateški saveznik, i to je samo EU. Ali to je lukavstvo, tačnije laž. Srbija ima formirane streteške odnose samo sa Italijom i Francuskom, koje su članice EU, kao između ostalog i sa Kinom, koja je, složićete se, sasvim iz druge priče. Ako taj sporazum sa Rusijom bude potpisan, odnosi mogu da izbiju na viši nivo. Ali u isto vreme na zemlje koje potpisuju takav dokument pada ogromna odgovornost.
Timofej Aleksejev, Jovana Vukotić,
Izvor: Golos Rossii, © Kollaž: «Golos Rossii»
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin, Tomislav Nikolić
