Izvor: Danas, 03.Dec.2014, 21:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Putin postao „luđi od Raspućina“
Politika ruskog predsednika Vladimira Putina prema „bližem inostranstvu“ i Zapadu potpuno je pogrešno shvaćena. Umesto da se usredsrede na šire geopolitičke obrasce, naročito na posledice finansijske krize iz 2007-2008. na globalnu politiku, komentatori su od politike Kremlja napravili psihodramu koja se može shvatiti samo kroz podrobno ispitivanje ruske duše. Rezultat su brzopleto izvedeni pogrešni zaključci o tome šta je navelo Putina da ono što je ličilo na moderni, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << čak prozapadni stav koji je odražavao spremnost na pomirenje pretvori u agresivni revizionizam.
Za aktuelnu spoljnu politiku Rusije ponuđena su dva takva pogrešna objašnjenja. Prvo, koje su dali nemački samoproglašeni „Putin-Versteher“ (Putinovi simpatizeri), jeste da je ruska politika logična reakcija na zapadnu „strategiju zaokruživanja“. Širenje NATO-a i EU na istok, tvrde oni, bila je nepotrebna provokacija. Zapravo, proširenju NATO-a 1990-ih po upravo ovim osnovama protivio se niko drugi nego Džordž Kenan, tvorac američke strategije zauzdavanja Hladnog rata.
Ova teorija očito ima ograničenja. Za one koji ne znaju, zasnovana je na tvrdnji da je u vreme rušenja Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza Zapad obećao da neće biti proširenja NATO-a. Čak je Mihail Gorbačov povodom 25. godišnjice pada Zida optužio Zapad da ne ispunjava obećanja data 1989. i umesto toga „koristi slabljenje Rusije“ tokom 1990-ih da uspostavi „monopol nad rukovodstvom i dominacijom u svetu“, što uključuje i proširenje NATO-a.
Međutim, istina je da Zapad nikada nije obećao da neće širiti NATO. Zapravo, u proleće 1990. SAD su iznele moćan argument da ponovo ujedinjena Nemačka ne može da bude deo dva različita bezbednosna sistema.
Još je bitnija tvrdnja da je Rusija 1990-ih pokazivala malo zabrinutosti zbog širenja evropskih ekonomskih i bezbednosnih struktura na nekadašnje satelite Sovjetskog Saveza u Centralnoj i Istočnoj Evropi i čak na nove nezavisne nekadašnje sovjetske republike. Da je izražavao veću zabrinutost, Kremlju verovatno ne bi trebalo gotovo dve decenije da uzvrati udarac.
Drugo popularno objašnjenje Putinovog zaokreta jeste da je on neracionalan i da je ruska spoljna politika samo produžetak fantazija čoveka koji organizuje performanse kao što je predvođenje sibirskih belih ždralova u motorizovanom paraglajderu duž njihove migracione rute. Ali to nameće jedno ozbiljno pitanje - kako je osoba koja je nekada izgledala kao najmoderniji i najpouzdaniji vladar Rusije od cara Aleksandra II, čovek za koga je predsednik SAD Džordž Buš 2001. rekao da je „iskren i dostojan poverenja“, odjednom postao luđi od Raspućina?
Bolje objašnjenje se može naći ako se prati hronologija promena ruske spoljne politike, koja je započeta gruzijskom krizom 2008. Kada je Gruzija, koja je flertovala s NATO članstvom, organizovala vojni odgovor na napade separatista u Južnoj Osetiji, etničkoj enklavi čiju je vladu podržavao Kremlj više od deset godina, Rusija je pokrenula sveobuhvatnu invaziju da bi odbranila region. Rusija je takođe jačala svoje prisustvo u Abhaziji, još jednoj otcepljenoj provinciji. Kriza, kojoj je prethodilo masovno izdavanje ruskih pasoša Gruzijcima, nagovestila je raspoređivanje ruskih snaga na Krimu pod maskom zaštite ruskih građana.
Retorički rečeno, promena je čak i ranije bila očigledna. Na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu 2007. Putin je predstavio novo lice, istakavši potencijal glavnih ekonomija u razvoju - Brazila, Indije, Kine i Rusije - da obezbede alternativu onome što je on shvatio kao arbitrarni unipolarni svetski poredak. Mnogi posmatrači su bili šokirani njegovim izjavama i njegov govor shvatili kao dokaz nesigurnosti i iracionalnosti.
Sledeće godine je nastupila finansijska kriza i ubedila Putina da je njegova procena bila proročanska. Prema njegovom mišljenju, kriza je bila dokaz da su dani američke globalne dominacije okončani.
Zapravo, Rusija je pre krize pristala na logiku globalnog kapitalizma, te je prepoznala potrebu za saradnjom s multinacionalnim korporacijama da bi modernizovala i razvila ekonomiju zasnovanu na proizvodnji sirovih materijala i energije. Međutim, nakon krize nije više imalo bog zna šta da se dobije od globalnih tržišta, bar ne kada je reč o moći. Umesto toga, najbolja opcija za Rusiju je bila da sarađuje s drugim zemljama koje su usvojile sličan model centralizovanog kapitalizma, naročito s Kinom.
Putinovu interpretaciju krize poduprla su politička dešavanja u Americi i Evropi. SAD su izabrale predsednika za koga se ispostavilo da želi da smanji globalne obaveze Amerike. Kada su izbile revolucije Arapskog proleća, reakcija SAD je bila mlaka i konfuzna, te je oscilirala između prodemokratske retorike i podrške za antiislamističke autokrate. To je Putinu omogućilo da se predstavi kao verodostojan zagovornik geopolitičkog pragmatizma, naročito u Siriji.
Dužnička kriza Evrope i očigledna nesposobnost njenih lidera da preduzmu koordinisane akcije dali su Kremlju dodatnu municiju. S obzirom na to da su ukupni dugovi i deficiti Evrope mnogo manji nego deficiti i dugovi SAD ili Japana, logika nalaže da bi trebalo da bude u stanju da izbegne polarizaciju i paralizu.
Šire govoreći, Putinovo verovanje da je ekonomska kriza navela Zapad da se dezintegriše poklapa se s tradicionalnim sovjetskim geopolitičkim razmišljanjem. Kako Stefan Kotkin pokazuje u svojoj novoj biografiji Staljina, sovjetska politika je bila strogo racionalna. Velika depresija je ubedila Staljina da će različite frakcije kapitalizma otići u rat; činilo se da je nacistička agresija potkrepila njegove analize. Međutim, Staljinove prognoze su propale nakon Hitlerovog poraza kada sukob interesa nije doveo do sukoba između SAD i Ujedinjenog Kraljevstva.
Dok su zapadni političari i ekonomski politički odlučioci pokušavali da spreče Veliku depresiju II, Putin je već radio na pretpostavci da je do nje došlo. Za Zapad će upravljanje rezultirajućim geopolitičkim haosom biti čak izazovnije od obnavljanja njegovih oštećenih ekonomija.
Autor je profesor istorije na Univerzitetu Prinston i stariji saradnik u Centru za inovacije u međunarodnom upravljanju
Copyright: Project Syndicate, 2014. www.project-syndicate.org
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin
