Izvor: Blic, 11.Avg.2014, 14:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stanovi s pogledom na smrt
Na izlasku iz kruga Infektivne, oivičenog žičanom ogradom, cirkulišu stotine ljudi. Pacijenti, ljudi u belom, i stanari koji žive u krugu bolnice. Čitave porodice, neki s malom, neki s već odraslom decom. Njih oko 60. Ana kaže da je navikla na igle, ali njeni prijatelji nisu navikli na njen dom /FOTO: Đ. Kojadinović
Tu u jednoj sobi, a ona je i kuhinja i trpezarija, s pogledom na odeljenje za infektivni otpad, na mansardi, odrastao je i sin Vidosave Jovanović. Ona danas >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ima 77 godina. Soba je u zgradi koja se raspada, drvenog istrošenog stepeništa, na približno podjednakoj udaljenosti od oko dva metra od prijemnog odeljenja s jedne strane, šest odeljenja za bolesnike sa HIV-om s druge, i kotlarnice i zgrade sa infektivnim otpadom s treće. Bilo je to privremeno rešenje, nužni smeštaj, obećali su stanove.
- Sposobniji su ih i dobili. A mi, sve sad će, sad će, a onda puče ono, rat, nema više stanova, sve je propalo, nema ni para da iznajmiš pristojan stan. A to što sam na klinici, ma nije me strah. Ma, ne, radila sam ja tu godinama i ništa. Bila sam tu u karantinu kada je bila variola vera. Tada je bilo straha. Oči lekara uplašene, oni izbezumljeni, jedna žena nam je umrla tu, i misliš se kada se lekari tako plaše, šta da radimo mi. Al’ i to prođe.
- To privremeno rešenje sada je trajno?
- Pa, dok sam živa - kaže Vidosava, koja je radila u laboratoriji ove klinike sve dok nije doživela infarkt.
Njena komšinica živi tu sa suprugom, sinom i ćerkom, studentom farmacije.
- Evo, pogledajte, s našeg prozora vide se samo klinike. Nije nešto, al’ eto.
Navikli na igle
- Još kao mala navikla sam se na igle, majka mi je stalno govorila nemoj tamo, nemoj to, nemoj ovo. Iz Ripnja sam, živeli smo pre tamo i navikla sam na selo. Najsmešnije mi je kada pozovem nekoga na kafu, pa mu kažem da dođe na Infektivnu kliniku. „Šta ćeš tamo?“, pitaju me, i onda objašnjavam - kaže Ana.
Trudim se da ne razmišljam, jer kad razmišljam upadnem u krizu - kaže. Njen sin (17) proveo je detinjstvo igrajući se ispred odeljenja za HIV. Kaže da je nije bilo strah jer zna kako se bolest prenosi, a i da je učila decu da vode računa o sebi, ako naiđu na špric ili bilo šta drugo, da ništa ne pipaju. Sin je, kaže, naučio da vozi automobil u krugu bolnice, a i sada sedi noću obično tu dole sa društvom iz kruga na klupicama. Ani (32) početak života u bolnici ličio je na horor. Imala je 16 kada joj je mama rekla da se sele.
- Grozno zvuči kad kažeš - živim u bolnici, ali nije mi neprijatno. Ceo Klinički centar ima stanare, i interna A i interna B, patologija... A napolju je bilo svega, od igle do kondoma - kaže Anina mama.
Na manstardi na trećem spratu interne A živi baba Mira. Tu je i rođena 1945, tu su joj odrasla deca i tu joj dolaze i unuci.
- Da sam čekala stan niti bih imala decu niti bih imala unučiće, ništa - priča Mira.
Opširniju reportažu pročitajte u novom broju NIN-a.
Najčitanije SADA:
