Izvor: Politika, 08.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŠTA ĆEMO S PARTNERIMA
Srbija će u hodu morati da uhvati korak sa partnerskim državama, ali to joj neće biti previše težak posao
Srbija se načekala na ulazak u program Partnerstvo za mir. Političari su završili svoj deo posla i mogu da se pohvale činjenicom da će sada država pred stranim investitorima imati kakve-takve garancije dugoročne stabilnosti. U predizbornim nedeljama brzo će se zaboraviti na to kako su Srbi pomalo neočekivano postali novi partneri u spoljašnjem krugu evro-atlantskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bezbednosnog sistema. Aktivnosti programa Partnerstva postaće deo rutine za oružane snage. Šta će se raditi s partnerima znaće uglavnom samo uzak krug profesionalaca i stručne javnosti. Naime, većina aktivnosti Partnerstva su stručne i za medije nimalo atraktivne. Reč je o mnogobrojnim programima stručnog usavršavanja, razmeni kadrova, vežbama, i to najčešće taktičkog nivoa na kojima će se angažovati obično po nekoliko desetaka ljudi, voda, ređe čete.
U NATO-u vole da koriste reč "niša" za uže usmerenje koje pojedine članice Partnerstva, ili punopravne članice NATO-a, preuzimaju na sebe: svako na međunarodni teren šalje najbolji deo oružanih snaga u skladu s tradicijom, finansijskim mogućnostima ili zbirom istorijskih okolnosti. Postoji niz razloga zbog kojih se gotovo sigurno kao "niša" za Srbiju može navesti vojni sanitet. Tradicionalno jaka služba, kaljena u ratovima 20. veka, uključujući nasilni razlaz jugoslovenske federacije, sada traži razlog za postojanje. Od oružanih snaga traži se da srežu troškove koji se ne odnose direktno na borbenu ulogu. Zbog ekonomskih razloga zdravstvena zaštita ubuduće pripadaće samo aktivnim profesionalcima, a vojne porodice i penzioneri oslanjaće se na civilno zdravstvo. Zato se već krenulo u ukidanje ambulanti, smanjenje broja formacijskih mesta u sanitetu. Iako je novac najjači argument u odlučivanju o državnim potrebama, postoje vrlo uverljivi argumenti u korist saniteta kao što su potrebe društva u celini za rezervom medicinskog znanja i mogućnosti za slučaj elementarnih ili veštački izazvanih nesreća. Putokaz za sanitet vodi ka ovom programu i kasnije u NATO, jer će sanitetska služba moći da se afirmiše u bezbednosnim integracijama kao prepoznatljiva niša Srbije.
Na gotovo identičan način u funkciji odbrane i države u celini jeste atomsko-biološko-hemijska odbrana. Otrovani vazduh u Pančevu i previše česti incidenti u fabrikama i prevozu agresivnih materijala dovoljan su razlog za održavanje "abehajaca". U kontekstu članstva, biće ponuđeno da se u Kruševcu, gde se sada nalazi Centar za usavršavanje kadrova ABHO, formira regionalni centar za jugoistočni deo kontinenta.
U listu niša Vojske Srbije mogu se uvrstiti i inženjerija, vojna policija i specijalne jedinice. Profesionalci iz tih sastava kada krenu na aktivnosti iz programa odlaziće samo na kraće izlete do poligona ili učionica partnera. Za razliku od vrlo prisutnog ubeđenja u javnom mnjenju da Partnerstvo za mir predstavlja kartu za ratište, u stvarnosti drugi putevi vode do angažmana u međunarodnim misijama. Prema zakonu kojim se reguliše slanje u zagranične misije, naši vojnici mogu na zadatak samo pod okriljem Ujedinjenih nacija. Program nema komandnu strukturu i ne predvodi misije, ali pomaže u obuci za namenske zadatke na stranim terenima.
Za razliku od uže organizacije NATO-a, Partnerstvo ne postavlja pred članice velike obaveze. Lista aktivnosti se određuje na osnovu stručnih i materijalnih mogućnosti članice i njene procene potreba. Kada se status u Partnerstvu preda u ruke Ministarstva odbrane većina poslova oko konkretne saradnje obavljaće se preko koordinacionog tela smeštenog u Monsu, u Belgiji, u kojem će Srbija imati svoj stalni tim. U početku postojanja Partnerstva za mir održavane su velike vežbe, ali kada je većina država u tranziciji postala deo NATO-a i kada su otvorena ratna žarišta, članice su izgubile interes za veće vežbe.
Srbija će u hodu morati da uhvati korak sa partnerskim državama, ali to joj neće biti previše težak posao jer su već sprovedene ili su u toku velike promene u strukturi i obuci oružanih snaga. Samo članstvo ne nameće potrebu da se prihvati određeni model organizacije, ali odluka neke države da se pridruži programu podrazumeva da postoji njena ambicija za svekolikom modernizacijom odbrane. Kada se uzor traži u NATO-u to ne znači i automatsko prihvatanje svih političkih standarda alijanse već stručnih rešenja koja su osmislile i proverile najbolje obučene oružane snage s najboljim finansijskim mogućnostima.
Doduše, u završnici integracionog procesa za većinu članica programa nalazi se NATO, ali za sada u političkom životu Srbije nisu definisane jasne vizije odbrambene budućnosti. Nijedan strateški dokument koji se odnosi na odbranu ne precizira članstvo u NATO-u kao želju Srbije. Kada se, međutim, završi izborni proces više se neće moći izbegavati suočavanje s problemom definicije strateške pozicije Srbije. U slučaju da se naša država odluči za ulazak u NATO, može da se računa sa regionalnim pristupom odnosno ulaskom u alijansu zajedno sa susedima. To se već dogodilo u Rigi sa Partnerstvom i nema razloga da se ne dogodi ponovo.
Vojni analitičar
Aleksandar Radić
[objavljeno: 08/12/2006]
