Izvor: Večernje novosti, 24.Maj.2015, 09:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od gvožđa podigao kuću, čekić ne ispušta 76 godina

U PLANINSKOJ varoši Brus podno Kopaonika, svakog jutra, već punih šest decenija, čuje se zvonki zvuk udarca teškog čekića u nakovalj. - To majstor Radovan kuje gvojze - kažu Brusjani. Svakog dana od sedam sati ujutro do sedam uveče, i zimi i leti, Vukojičić kleplje i oštri motike i sekire, kose i raonike... - Moja radnja za 60 godina, koliko postoji, nikada nije bila zatvorena. I nijedna mušterija odavde nije izašla nezadovoljna - kaže ponosno Vukojičić, koji je napunio 88 godina. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Rođen je davne 1927. u selu Igroš, u porodici siromašnog nadničara sa sedmoro dece. Otac Radisav, koji je radio za gazde, donosio bi im predveče po komad hleba. Smogao je snage da jednog od trojice sinova, blizanca Radovana, pošalje na zanat. - Imao sam samo 12 godina kada sam postao šegrt kod majstora kovača u Aleksandrovcu. Tada sam prvi put uzeo čekić u ruke i evo ne ispuštam ga već punih 76 godina. Kada sam pred rat položio majstorski ispit, otvorio sam kovačnicu u selu i rekao ocu da ne mora više da ide u nadnicu. U početku mi nije verovao, ali je kasnije shvatio da sam ja svojim čekićem iskovao našu porodičnu sreću!JEFTINE RUKE - MOJ posao jeste težak i prljav, ali je koristan - kazuje majstor. I otkriva da ima najjeftinije majstorske ruke u bruskom kraju. Klepanje budaka i motika naplaćuje po 100 dinara, sekira 200, a raonika 300 dinara. Prikolice pravi za 20.000 dinara. Dok govori, majstor Radovan podiže čelični čekić, težak skoro tri kilograma, lako kao kada pisac podiže svoje literarno penkalo, i spušta ga na nakovalj. Za njegove uši zvonki zvuk sudara dva metala liči na pesmu. Komišije iz Ulice Ive Lole Ribara u Brusu se ne bune zbog buke... - Kada sam u Igrošu zaradio prve veće pare, došao sam u Brus, kupio plac i otvorio kovačnicu. Te 1955. to je bila jedanaesta po redu - seća se Vukojičić i dodaje da je već 1965. postao jedini varoški kovač. U njegovoj kovačnici čekić, bonsek, klešta, nakovalj i meh stari su sto godina. Nabavio ih je kao polovne kada je počinjao svoj zanat. I danas ga služe...- Kovao sam godinama na živoj vatri. Nije mi bilo muka od gareži. Za mene su dim i žar u kovačnici mirisi mog zanata. Gvožđe ume da bude mekano kao duša. Lako je tada da ga oblikuješ kako ti odgovara. Ujutro sam pravio potkovice za konje, u podne za goveda, a po podne sam klepao motike, budake, kose, srpove - nabraja majstor Radovan. Kroz njegove ruke prošle su milioni kilograma teškog gvožđa. Priznaje da je na kovanju lepo zaradio. Podigao je sa suprugom lepu kuću u centru Brusa. Iškolovao je sinove Zavišu i Slavišu, koji su danas penzioneri. Unucima je pomogao da postanu časni ljudi. Danas je Radovan Vukojičić, sa 88 godina života, najstariji aktivni kovač u Srbiji.- I sada radim jer kovački zanat je potreban ljudima, a može i da se zaradi lepa para. Ne kujem tako mnogo poljoprivredni alat, jer ga je sve manje. Ne pravim volovska kola ili kola sa gumenim točkovima kao pre. Sada ljudi letinu prevoze traktorima. Zato poslednjih godina pravim prikolice. Napravio sam ih najmanje stotinu - hvali se majstor Radovan. Na pitanje ima li novih šegrta ili naslednika u kovačnici, iskreno reče: - Šteta da mi se radnja jednog dana ugasi!Majstor Radovan je zvanično u penziji već 36 godina. Penziju od oko 20.000 dinara ne podiže već godinama. Poklonio je unucima da bi se školovali. Oni je koriste i danas iako su se zaposlili. Deda od njih očekuje da mu podare praunuka koji će biti kovač.

Nastavak na Večernje novosti...