Izvor: B92, 01.Nov.2013, 14:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jorgovanka Tabaković o Đinđiću, Vučiću, Dačiću, Beku, Miškoviću
U intervjuu Nedeljniku guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković uporedila je ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića sa Vladimirom Putinom, i otkrila zašto to što je Đinđić pokušao može da sprovede jedino Aleksandar Vučić.
Nedeljnik: Ubijenog premijera Zorana Đinđića prvi ste hvalili iako ste s druge strane političkog života. U jednom intervjuu čak ste ga uporedili s >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Vladimirom Putinom. Kako vama onda danas deluje kad neki porede Vučića i Đinđića? I da li i vi vidite sličnosti među njima? Šta presudno određuje čoveka političara ili koliko rizikujem govoreći?
-Jedan sam ne može mnogo. Potrebno je da se steknu mnoge okolnosti da jedan političar postane državnik koji će svojoj državi i njenim građanima vratiti dostojanstvo. Putin je uspeo, Đinđić je želeo, pokušao. Smatram da je svaki čovek jedinstven, ne poredim ljude gotovo nikad, jer su i okolnosti u kojima oni deluju po pravilu neuporedive. Poređenje Vučića i Đinđića je još jedan apsurd današnje Srbije: ima onih koji žele da priznaju Vučiću državničku mudrost, posvećenost izgradnji bolje Srbije, ali mu to posredno i stidljivo priznaju upoređivanjem s njim. Neki opet veruju da mu to upoređivanje neće biti od koristi, pa zato to i čine.
Verujem da su ljudi spremni da razlikuju podršku stavu nekog političara po važnoj temi koja je kamen spoticanja - tamni vilajet, od kulta ličnosti - podrške političaru uopšte.
Ja govorim o Đinđićevom stavu iz 2003. i upozorenju na opasnost zbog nerešavanja problema KiM, pozivu političkim prijateljima iz inostranstva da ga podrže ne samo u onom što je njima važno, već i njemu kao premijeru Srbije. Podsećam na stavove koji su verovatno najveća greška po proceni njegovih obožavalaca.
Ali ja prozivam nastavljače njegove politike, baštinike njegovog lika i dela. Prozivam ih da su izgubili i vreme u kojem je stvorena tada nagoveštena i izvesna realnost, ali su izgubili i podršku Nemačke na putu ka EU.
Čovek koji je bio za saradnju s Nemcima i Amerikancima, bio premijer preko dve godine u vreme podrške zemlji koja je slavljena zbog svrgavanja "poslednjeg tiranina", čime je opstao i ostao netaknut sistem koji je stvarao takve vladare, ubijen je posle postavljanja suštinskih pitanja o rešavanju problema Kosova i Metohije.
To je pravo pitanje koje otvara moć i nemoć Srbije i sveta da reše to pitanje.
A ako se stvar rešava optuživanjem prethodnika, u nedogled, da je on - taj prethodni, juče Milošević, danas Tadić, već izgubio Kosovo i Metohiju, Srbija nema budućnosti.
Zato je potrebno jedinstvo. Jedinstvo vođa koje će biti i jedinstvo naroda. Objašnjavala sam da je Tomislav Nikolić čovek koji će uraditi sve da ujedini Srbiju jer snažnu poziciju u pregovorima ima samo onaj ko ima punu podršku.
A u politiku se mora vratiti iskrenost. Diplomatski nastup ne podrazumeva neizostavno laž. Ona se prepozna, a za nju nisu dovoljna izvinjenja.
Moja privrženost istini i Kosovu i Metohiji je u jednoj ravni. Rođena tamo, živim u Novom Sadu, ne kao neko ko je odlučio da se preseli. Već kao neko ko je morao da ode, jer od 14. juna 1999. godine to "nije bilo bezbedno mesto za Srbe". Tamo mi je ostalo 39 godina života, uspomene, razrovano groblje u mom gradu koji se više ne zove Vučitrn, nego Vuštri.
Zar ću propustiti priliku da učinim sve za ono što smatram najvrednijim - za istinu i svoj rodni grad? Jer je život sam po sebi metafizika ili samo reč. Rađate se u nekom geografski određenom prostoru (atribut države, zar ne?) i ako niste kažnjeni oduzetom moći govora, onda je izgovorena reč - istina, ono što određuje život čoveka.
A ja nemam nameru da budem slepa kod očiju, da hramljem a imam noge, ne želim da budem bogalj dobrovoljac. Ja hoću da postavljam i opasna pitanja, pitanja koja koštaju života, ako njihovo postavljanje poziva na rešavanje.
Jer život u neizvesnosti, čekanju nečeg, nekog, u udobnom ćutanju ili beslovesnoj priči, primereno je bespomoćnim i proračunatim ljudima. Ja sebi to u politici ne dopuštam.
Uostalom, zar se danas najveća borba ne vodi oko novca kao izvora moći? Zar nije opet "sve na prodaju"? Kad vidim čoveka, pitam se koju je masku danas stavio na lice. Kad progovori, prisiljavam sebe da mu verujem, a moj unutrašnji glas mi kaže: "Laže, prodaje ljude koji mu nisu potrebni, kupuje one za koje misli da će mu valjati...
A ja neću da mi neko pamet, sećanje i istinu meri i određuje novcem.
Zato rizikujem govoreći. Da mi zamere, da se ne dopadnem, ali da učinim nešto za one koji su se ućutali. Da ne zanemimo svi zajedno.
To sam govorila, to mislim i danas.
Dačiću je podnošljiva fotelja premijera zbog Vučića i Nikolića
Verovatno se malo ljudi seća da je Jorgovanka Tabaković bila kandidat za premijera Srpske napredne stranke prošle godine, a verovatno još manje da je 1994. godine bila zajednički kandidat Ujedinjene opozicije, za koju su prvi i poslednji put zajedno glasali Đinđić, Koštunica, Šešelj i Drašković.
Prošle godine premijer je postao Ivica Dačić, a pre 20 godina predsednik Skupštine Dragan Tomić sa četiri glasa koja su došla iz suprotnog tabora i zapečatila nam sudbinu za neko vreme.
U velikom intervjuu Nedeljniku guvernerka Narodne banke zašto objašnjava zašto je pristala na tu žrtvu.
-Bilo je logično da Vučić bude kandidat za premijera, ali je on predložio mene. A onda smo konačno učinili zaboravljeno - zaustavili praksu Pirovih pobeda koje se pretvaraju u poraz. Te dve moje kandidature u velikoj meri ilustruju kvarenje i ozdravljenje političkog života u Srbiji. Baš zato je prva namerno prepuštena zaboravu, a druga se i ne pominje. Ali su te dve kandidature i dokaz da u Srbiji nije neizvesna samo budućnost već i prošlost", priča guvernerka Jorgovanka Tabaković i prvi put za Nedeljnik detaljno obrazlaže oba slučaja:
Prvi slučaj - Misterija četiri glasa. Januara 1994. opozicija se nadala da će dobiti mesto predsednika Skupštine. U republičkoj skupštini socijalisti su imali 123 poslanička mesta, a četiri najveće opozicione stranke 120: Depos 45, Srpska radikalna stranka 39, Demokratska stranka 29 i Demokratska stranka Srbije 7. Ja sam kao narodni poslanik SRS u drugom krugu bila kandidat opozicije za predsednika Skupštine Srbije, kandidat stranaka čiji su predsednici bili i šefovi poslaničkih grupa: Đinđić, Koštunica, Drašković, kad je SPS kandidat Dragan Tomić pobedio uz pomoć misteriozna četiri glasa više dobijenih od opozicije. Glasalo se tajno, ali su šefovi poslaničkih klubova bili garanti poštovanja dogovora i glasalo se u poslaničkim klubovima. Bilo je to vreme kad se opozicija ’ujedinjavala’ i kad je DS započinjao saradnju sa SPS. Posle izglasavanja Dragana Tomića za predsednika, uz ’malu pomoć prijatelja’, formirana je vlada Mirka Marjanovića u kojoj su bila dva člana DS: Slobodan Radulović (C market, koji je prešao u Novu demokratiju) i Radoje Đukić, vlasnik trikotaže i finansijer DS kojeg je njegova stranka isključila zbog ulaska u vladu(?!). Iz tog vremena datira i DS glasanje za SPS ’revalorizaciju društvenog kapitala’ (takozvana ’Đinđićeva revalorizacija’) kojom je poništena dotadašnja privatizacija, sprovedena po zakonu Ante Markovića. Mnogi su i to zaboravili. Oni koji nisu zaboravili, imaju jasniju predstavu o mnogim stvarima danas. To je moja kandidatura koja se namerno prepustila zaboravu jer govori o tome ko je prvi počeo. To su bili prvi prelasci crvenih linija.
Drugi slučaj - Kako sačuvati pobedu i ne pretvoriti je u poraz. Da, bila sam kandidat SNS za premijera Srbije na poslednjim izborima. Bilo je to priznanje za četvorogodišnji doprinos predstavljanja stranke u skupštini. I danas me mnogi pamte kako sam uz nepodnošljivu buku dojučerašnjih stranačkih kolega, dobacivanja i uvrede, koncentrisano govorila o predlozima zakona. Kako sam u polupraznoj sali obrazlagala amandmane i primedbe na zakone. Govorila sam i kad su me ubeđivali da se to ne dopada mnogima, da su skupštinski prenosi odloženi, da to niko ne gleda... Sate i sate sam provodila za skupštinskom govornicom koristeći svaki minut koji mi je bio na raspolaganju. U trenutku kad Tomislav Nikolić postaje kandidat za predsednika države, Vučić, koji je četiri godine marljivo i mukotrpno radio na stvaranju i promovisanju stranke i sticanju prijatelja u Evropi i svetu, predložio je da ja budem kandidat za premijera. Predložio i izborio se na njemu svojstven način da prizna svakom čoveku zaslugu i javno oda priznanje. Meni je to jedno od najdražih priznanja koje sam dobila. Ostalo je poznato: SNS je osvojila najveći broj glasova, okupila koaliciju, Dačić je postao premijer. A ja sam 6. avgusta 2012. izabrana za guvernera NBS.
Nedeljnik: Ali, zašto ste pristali na to?
Svesno sam pristala na žrtvu "kandidat" u oba slučaja. Te '94. dobili smo dokaz kako se prelaze crvene linije i kako se poraz svoje političke partije pretvara u pobede pojedinaca, veštim korišćenjem njihovih slabosti na koje je igrala vlast, po sistemu "naš, a njihov". Trgovina uticajem, iznajmljivanje poslanika i ministara - kvarenje demokratije, započelo je tada i nastavilo se s Novom demokratijom Dušana Mihajlovića, koja je izvučena iz opoziocione koalicije DEPOS.
SNS je 2012. prekinula praksu pretvaranja poraza u pobede, što se eufemistički zvalo koalicioni kapacitet, i uspela da sačuva pobedu. Ali to nije samo uspeh SNS, to je vraćanje ugleda demokratiji jer, do formiranja ove vlade, najveći broj osvojenih glasova na izborima nije bio važan. Bilo je važno ko drži ključ od kase i ko sa čijim slabostima može da računa.
A Dačić, kako vam on izgleda na mestu premijera?
Uz pomoć Aleksandra Vučića i podršku Tomislava Nikolića, Dačiću je inače neudobna fotelja premijera podnošljiva.
Ko čuva Beka?
Nedeljnik: Čuvena je vaša izjava da Beko nikad nije stao na "trulu dasku". Na šta je onda stao Miroslav Mišković?
U vreme kad smo Vučić, Beko i ja bili u republičkoj vladi, tužbom sudu koju smo podneli moj kolega ministar industrije i ja kao ministar za ekonomiju i vlasničku transformaciju, poništili smo postupak u kojem je gospodin Beko uz pomoć gospodina Kljajevića, nameru o ulaganju u Daliju upisao u sudske spise kao dokapitalizaciju, ulaganje. I on je to shvatio kao našu principijelnost, bez ijedne teške reči povukao se iz vlade i otišao je za predsednika UO Zastava. Nema tu mnogo filozofije. Zakon važi za sve.
A Mišković?
Miroslav Mišković nije imao priliku da stekne takvo iskustvo. ^ak i vi ste zamerali da je Vučićeva popularnost ostvarena pre svega naletom na jednog tajkuna i blagonaklonošću medija?! Pitala sam se da li čitamo različite novine? Najgnusnije stvari sam pročitala upravo o njemu u medijima. A ako je taj nalet bio tako jednostavan i bezazlen, zašto su svi pre njega radije uletali u njegove mreže i pomagali mu da ih plete i u njima lovi sitne ribe?! [ta im je nedostajalo za taj nalet? ^iste ruke i strpljenje da promene Srbiju nabolje namećući nove kriterijume! Nisam idolopoklonik. Ni advokat. Po vokaciji, obrazovanju, vaspitanju i navici sam ^ovek - ljubitelj istine.
Dobro, ali ko čuva Beka u Srbiji? Na šta to aludira Ivica Dačić?
Ja verujem da je svako svestan potrebe da čuva sam sebe. I to ispravnim postupanjem. Na šta aludira gospodin Dačić - to je preteško pitanje za mene.
.jpg)
