Izvor: Vesti-online.com, 29.Avg.2010, 13:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

I rat stvori sluge

Željko Đokić (50) iz Višegrada je, kako sam veli, imao sve preduslove da postane neka faca u životu, ali su se one kockice, to sreću čine negde surovo pomešale. Umesto da stigne do neke zvezde, Željko je postao još jedna tragična žrtva balkanskih ratnih vetrova. Njemu, sinu poznatog vojnika vojske SFRJ, rodom iz Berana, rat je dodelio najgoru ulogu koju može udeliti jednom čoveku - da bude sluga neprijatelja.

Pune četiri ratne godine, Željko Đokić je bio član >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << civilne zaštite u Goraždu, koje se sve te godine nalazilo pod vojnom upravom bošnjačkih snaga. Imao je, kaže, bezbroj prilika da pobegne na srpsku teritoriju, ali nije, jer uvek mu je u ušima odzvanjala pretnja lokalnih muslimanskih ratnih vođa: "Ako nešto pokušaš, tvoji će stradati".

- Negde mi je, neko, sve naštelio da gore ne može biti: umesto da uzmem pušku i budem sa svojima, meni u ratu zapali kramp, sekira i neprijatelj. Četiri godine sam cepao drva po Goraždu, kopao grobove, kopao rovove, bio rob, bio tučen, maltretiran, gledao kako mi bomba raznosi stan i često priželjkivao da jedna od onih srpskih granata sa brda klepi mene. Ali nije, moja braća su slabo nišanila - smeje se Željko, malo od muke, malo "onako"...

Sreo sam ga onomad u Dobrunu, gde je nadničio nekom srpskom gazdi, a potom zajedno sa višegradskim prijateljima seo pred prodavnicu da popije pivo i seti se nekog od onih dana kad je on bio dole u Goraždu i kopao rovove, a oni bili na drugoj ratnoj strani, gore u brdima i nišanili u rovove.

- Molim vas, pomognite mi da nađem jednu osobu koja je najviše pomogla mom sinu da preživi u goraždanskom paklu. Ona je doktorica, dečji pedijatar, zove se Minheta Pašić i danas ima oko 55 godina. U ratu je ostala bez muža, a posle rata negde je otišla iz Goražda. Voleo bih, više od svega, da danas sretnem tu dobru ženu, da joj pružim ruku, da je zagrlim i kažem joj hvala što je spasla mog Sašu. Ako išta saznate, javite mi, molim vas, a ako Minheta ovo negde čita, neka mi se isto javi! - zamolio je Željko.

- Šta ćeš, bio je rat i nekome se zalomilo 'vako, nekome onako. Bili smo, bolan, neprijatelji, ali nismo bili zakleti. I ja sam četiri godine bio na položajima iznad Goražda i, na kraju, kad sve saberem isto sam prošao kao i Željko: niti danas imam posla, niti znam gde ću i šta ću - reče Neđo Simić (44) iz Višegrada.

I ostali, bivši borci iz društva, klimnuše glavama. Njihova priča uz pivo o tome kako su četiri godine osvajali Goražde i Željkova ispovest o tome kako je četiri godine čekao da "neprijatelj sa brda uđe u njegov grad", svojevrsni je crnohumorni pasus iz rata koji, kako vele njegovi akteri, nikome nije doneo sreću.

- Kad je sve počelo, mislili smo da će drugačije biti, da ćemo posle svega imati pravu državu i da će vojnici biti cenjeni i poštovani. Ali, jebi ga, drugačije je ispalo. Ne vredi se više sekirati. Bolje se nečemu nasmejati, pa makar negde i zabolelo, nego se mračiti - reče Mikailo Šimšić.

- Slušaj, Željko, mogli smo ti uzeti Goražde kad god smo hteli, ali nisu dali, malo naši, malo stranci! Jednom smo, '94, stigli do prvog mosta, 50 metara od centra, ali nas vratiše "plavi šlemovi". Priznaj, jesi li pomislio - gotovo je, četnici uzeše Goražde? - upita Neđo nezakletog neprijatelja Željka.

- Nisam ga ja, bolan, ni branio. Mogli ste uzeti Goražde stotinu puta, ali... Mogli ste i meni skinuti glavu, znam da sam bio na nišanu... Mogli su me i muslimani skinuti... Ajde, šutite, vredela mi glava manje od šteke cigara. Ne znam kako nisam u ludari na Sokocu i to u onom "kavezu"...

Željko je rođen u Kragujevcu, ali je zajedno sa ocem, vojnim licem, pre 35 godina stigao u Goražde, gde je završio za automehaničara, a negde pred sam rat se oženio i dobio ćerku. Kad je u Goraždu zapucalo, Željko se, kaže, u prvi mah nije snašao, verovao je i da će sve brzo proći i nije krenuo u veliki zbeg zajedno sa ostalih skoro 10.000 Srba.

Međutim, kad je shvatio da se ratne varnice pretvaraju u požar, bilo je kasno. Ostao je u Goraždu u stanu pored Drine zajedno sa suprugom Gordanom i majkom Dragicom. Ubrzo, na vrata su mu pokucali lokalni vojni komandanti i rekli da će morati slušati, ili će biti zlo.

- Verujte mi, iscepao sam, čini mi se, milion kubika drva. Iskopao sam bezbroj grobova, a rovova odavde do Sarajeva. Prepodne cepam drva, popodne kopam grobnicu, a uveče kopam rovove... Onda gledaj kako ženi i maloj deci naći hrane, majci lekove, gledaj kako naći paklicu cigara koja je u ratu stizala do 120 maraka... Pa me neko sretne na ulici, pa kaže: "Gde si četničino, majku li ti" ili "Pašće mrak, neće ti glava ostati na ramenima"... Bilo je i šamarčina, pa kad me majmun zavali cokulom u dupe mislio sam da ću odleteti do Meseca. Stotinu puta sam hteo da napravim nešto, da im se osvetim, ali, šta ćeš... Šutio sam i trpeo jer gore u stanu bilo mi je sve što sam imao - priča Željko.

- Jesi li, Željko, podrivao neprijatelja iznutra? - pita Neđo malo u šali, a malo, učinilo se, i u zbilji.

- Jesam, bolan, kako nisam. Slomim sekiru, pukne drška i kontam neće napraviti drugu mesec dana, ali čudo je to: u Goraždu ništa ne radi, nema nigde nikakvog majstora, samo radi ovaj što pravi drške za sekiru i krampove. Papak! Mora da je dobio neko odlikovanje!

Željko je, kaže, preživeo u Goraždu zahvaljujući, pored ostalog, i veštini da u vreme opšte nestašice u Goraždu od industrijske soli za puteve napravi kuhinjsku so i od nekoliko vrsta suvog lišća napravi duvan. Ali, tokom četvorogodišnjeg života pod nišanom sa brda i terorom u gradu, Željku se dogodilo i nešto lepo: 22. jula 1993. rodio mu se sin Saša.

- Eto, moj sin je poslednja srpska beba rođena u Goraždu. U paklu u kome smo živeli rodio mi se sin. Moram da nešto kažem makar neki ljudi ponovo pljuvali po meni kao što pljuvali kad sam izašao iz Goražda, govoreći mi da sam izdajnik i sluga neprijatelja: u zgradi, u kojom smo živeli, u Ulici 1. maj, moja beba je imala veliku pažnju naših prvih komšija, muslimana. Zahvaljujući i njihovoj pomoći, Saša je preživeo i sve bolesti, i jednu bombu, i još mnogo toga - kazuje Željko.

- Ljudi, pa mora se jednom reći da je i sa jedne i sa druge strane bilo takvih stvari, da su ljudi jedni druge spasavali - reče Neđo.

Posle skoro četiri godine svojevrsnog zarobljeništva, Željko i njegova porodica napustili su Goražde 1. februara 1995. Danas živi u Višegradu, u kući Bošnjaka iz Goražda, koji se nalazi u njegovom stanu. Na pitanje od čega živi, Željko završava crnohumornim odgovorom:

- Od onoga što sam naučio u zarobljeništvu - kopam, stružem, cepam...

- I mi smo isto prošli! - dodaju njegovi nezakleti neprijatelji.

U crnom bosanskom krugu sve je tako - crno i belo!

Nastavak na Vesti-online.com...