Izvor: Politika, 19.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biti star
Živeo je za sinovljeva pisma iz Kanade. Za tešku, sedmogodišnju prepisku laži, u kojoj su jedan drugog štedeli istine do granica iza kojih je više nije ni bilo. Sin bi mu nadugačko pisao kako se skućio, da mu je „krenulo" i da će ove jeseni doći... Otac bi mu naširoko otpozdravljao: da ne brine, da je dobro i zdravo i da se raduje jeseni...
Zar da pomene kako javnost, evo, danima licemerno nariče nad sramotnim krepanjem petoro staraca, u svega dve minule nedelje. To vrla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << javnost zapravo nariče nad sobom. Nad obezboženim tragovima savesti, jer kad dvoje ubije glad, dvoje studen, a tu petu statističku nesrećnicu umori zaborav najbližih, onda oni nisu umrli već krepali, moleći za smrt...
On se još, eto, ne da. Kao egzotična zver iza debelog stakla, kao gubavac iza tri brave – ne mari što se noć sprda sa tih sedamdeset godina kože, kostiju i nešto malo duše, saterane u ćošak butika iznad Slavije.
Tobože čuva taj objekat dreždeći celu noć zaključan u njemu. Tobože ga plaćaju neku mizeriju za to, zloupotrebljavajući njegov ubogi status. Tobože je malo bilo 40 minulih godina za presom u IMT-u. Tobože je za taj rad dobio penziju i sindikalni sat. Tobože živi od penzije. Tobože mu je ostalo samo da uživa u starosti i čeka sinovljevu jesen...
Rečju: star je, što znači da je balast. Ako je balast, onda je grešan. Ako je grešan, treba da pati. Patiće, ako je ponižen. Ponižen je ako je posle radnog veka i dalje svega željan. Ako je svega željan, mora još da radi. Ako mora još da radi, znači da je penzioner u zemlji Srbiji. Ako je penzioner u zemlji Srbiji, znači da je balast, i tako sve u krug...
Pijana dečurlija se bez ustezanja olakšava pred butikom. Kurve zarađuju svoju penziju na parkingu. Što da ne?! Koga da poštuju? Starca u izlogu što se ko zamorče belas’o međ’ firmiranom robom?! Onog kojeg ni društvo ni država ispoštovali nisu. Bog ćuti, đavo šićari, a ljudi ko ljudi...
Sreća, duga je noć, ima dovoljno vremena da otpiše sinu dok jutrom ne dođu gazde da ga puste na „uslovnu slobodu". Sreća, izda li ga srce dok laže sina, naći će ga sabajle, za razliku od onih nesrećnika kojih se sete tek kada im trupla zasmrde. Sreća, pa će gazde moći da dopišu koji red sinu zahtevajući materijalnu nadoknadu za duševnu bol koju su pretrpeli ugledavši manjkalog starca, opruženog preko uvozne pozamanterije. Blago njemu od tolike sreće...
Žalosniji od ove priče je fakat da deluje nestvarno ili u najmanju ruku romansirano, jer živimo u zabludi da ovakve sudbine starih nisu deo naše svakodnevice i da smo kao društvo daleko čovekoljubniji nego što zapravo jesmo...
Morala je baka biti načisto s tim. Suviše joj je godina da bi previdela snagu ljudske bezdušnosti, ali muka koja je nju gonila veća je i silnija od svega.
Zaparala je sirena s kase bezličnost novobeogradskog hipermarketa. Furija se sjurila ka izlazu kao da su u poteri za narkobosom, a ne senkom od žene koja je nespretno zamicala za poglede.
– Lopov! Lopov! Baba je nešto ukrala – urlala je razgoropađena kasirka, već stižući baku na pokretnim stepenicama.
– Sram te bilo, đubre matoro! Lopove, stoko kradljiva... – osokolila se okrilaćena ravnodušnim pogledima prolaznika.
– Polazi bre! Policiju ćemo sad mi tebi...– zvonilo je holom.
Da su je motkama utukli, časnije bi bilo. Da su je u neki mrak poveli i gazili dok ima daha u njoj, sevap bi bio, samo da je tako ne razvlače hodnikom ko prokazanu bludnicu. Ko drtavu ponjavu...
Da deca ne gledaju kako hrabri pretorijanci trgovine mrcvare svoj plen. Samo da joj nisu pred svima izvrnuli džepove i izvukli iz njih taj smotuljak sa stotinak grama mlevenog mesa, nevešto ukraden...
Da je šta drugo uzela, pa da je cela svita kamenuje. Da se za šta skuplje uhvatila, pa da je golu obese naglavce, ali...
Stotinak grama mlevenog mesa! Stotinu psovki i urlika – zar za svaki gram?! Zar toliko besno utisnutih prstiju u prozirnu, koprenastu kožu?! Za stotinu grama mlevenog mesa?
I da niko ne kaže: Stojte! Nemojte! Grehota je za stotinu grama mlevenog mesa. Da je od besa. Da je od bezobrazluka. Da nije od muke prevelike, pa neka zluradi pogledi doveka šibaju to lice bez krvi, bez glasa, bez grimase...
Ako iko može sa sigurnošću reći da ga ne čeka starost željna stotinu grama mlevenog mesa, neka prvi udari.
Al’ neka pazi, već sutra će lik u ogledalu biti izboran, umoran i sed.
Hoće li smeti da ga pogleda u oči?..
Mihailo Medenica
[objavljeno: 20/01/2008]
