Izvor: Politika, 29.Avg.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri podrške za insajdere
Nije realno očekivati da na korupciju ukazuju ,,obični, prosečni ljudi” ako je to propraćeno opasnostima po ličnu egzistenciju
Nedavna poseta našoj zemlji Stivena Kona izvršnog direktora Nacionalnog centra za whistle blowerse iz Vašingtona privukla je pažnju dobrog dela javnosti na jednu specifičnu temu – whistle blowerse, insajdere ili kako se kod nas sve češće kaže uzbunjivače. A ta tema je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svakako dobar šlagvort za razmišljanje o koncepcijskim nedostacima u borbi protiv korupcije kod nas.
Imamo mnogo razloga da o tim nedostacima razmišljamo. Poslednja ocena naše zemlje na Globalnom indeksu percepcije korupcije, na skali od 1 do 10 bila je 3,5. Daleko je od prolazne – 5,0, i rezervisana je za zemlje u kojima korupcija predstavlja izuzetno ozbiljan, sistemski problem. Takvom ocenom ne smemo biti zadovoljni.
Inače, od kada nas uopšte opserviraju na ovom verovatno najrelevantnijem indeksu globalne mreže Transparency International, sve ocene koje smo dobili bile su, kao što rekoh, nezadovoljavajuće. Krenulo je od 2000. sa, od Miloševićevog režima nasleđenih, zastrašujuće niskih, 1,3 preko 2,4, pa 2,7, zatim 2,8 i 3,0, pa do tada najboljih, mada razume se još uvek loših 3,4 u 2007.
U 2008. je izostao bilo kakav napredak. A ako je nešto u lancu tih loših ocena bilo vredno i ohrabrujuće, bilo je to da smo kako-tako, iz godine u godinu, uspevali da ih popravimo. Napredak jeste bio spor, ali je ipak bio evidentan. To kretanje, možda puževskim korakom, ali kretanje napred je 2008. zaustavljeno. Iako je to trebalo da bude krajnje ozbiljno upozorenje očito nije shvaćeno na pravi način, jer smo naredne godine dobili samo jedva primetno bolju ocenu – 3,5, a i ponovili je 2010, što definitivno potvrđuje potrebu preispitivanja ,,antikorupcijske koncepcije”.
Doneli smo mnogo antikorupcijskih normativnih akata, zakona, strategija, akcionih planova, ratifikovali dosta relevantnih međunarodnih dokumenata, učlanili se u gotovo sve antikorupcijske međunarodne asocijacije, ,,uveli” u sistem više antikorupcijskih institucija.
Ali ,,druga strana medalje” je da praktično sve te nove antikorupcijske institucije hronično godinama egzistiraju u neadekvatnim uslovima, a neke izuzetno važne, čak i u katastrofalnim ili bez ikakvih. A iskustva drugih govore da je nimalo nebitan deo te ,,druge strane medalje” odnos prema uzbunjivačima.
Kada je svojevremeno čuvena revizorska kuća Pricewaterhouse Coopers na osnovu rezultata istraživanja sprovedenih u velikom broju zemalja sveta i hiljadama institucija i kompanija, izašla sa tvrdnjom da više od 40 odsto slučajeva korupcije razotkrivaju uzbunjivači, to je tada za mnoge izgledalo neverovatno. Danas se doprinos uzbunjivača u borbi protiv korupcije izražava daleko većim procentima, odnosno milijardama dolara ili evra i teško je zamisliva ozbiljna koncepcija borbe protiv korupcije ako, uz ostalo, ne podrazumeva doprinos koji daju uzbunjivači.
Naravno, država koja od uzbunjivača očekuje ovakav doprinos mora imati i zakone koji će ih štititi od zlostavljanja, od različitih oblika „odgovornosti”. Mnoge države ih odavno imaju. U SAD npr. prvi je donet još pre 200 godina, a kasnije još pedesetak. Tim zakonima uspostavljen je položaj whistle blowersa zasnovan na tri „stuba”. Na garanciji da ne mogu snositi nikakve neprijatne posledice, na pretnji krivičnim gonjenjem onima koji bi došli na ideju da im se svete i konačno, na novčanoj nagradi.
Mi, nažalost, još nemamo nijedan od ovih ,,stubova”, bar ne ozbiljan. Krajnje je vreme da počnemo da ih gradimo, pogotovo prva dva. Jer brojni su primeri ljudi koji su razotkrili korupciju, a nakon toga, po pravilu, bili izloženi različitim neprijatnim, čak brutalnim oblicima „revanša”. Kod takvog stanja stvari spremnost da se bude uzbunjivač zasniva se na hrabrosti i odlučnosti pojedinaca. Dobro je što ima hrabrih ljudi, ali je nužno da na korupciju ukazuje više ,,običnih”, prosečnih ljudi. A to nije realno očekivati ako je po pravilu propraćeno neprijatnostima pa čak i opasnostima po ličnu i porodičnu egzistenciju. Nije realno očekivati ni veći doprinos uzbunjivača ni bolje rezultate u borbi protiv korupcije uopšte, sve dok je za „malog” čoveka ćutanje o njoj jedina bezbedna alternativa.
Poverenik za informacije
Rodoljub Šabić
objavljeno: 29.08.2011.
