Izvor: Politika, 23.Jun.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajne o tajnama
Vašington – Još nestišana buka oko digitalnog špijuniranja sopstvenih građana i (još više) ostatka sveta od strane američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) – svakodnevno se otkrivaju nove tajne njenih tajnih programa – podsetila me je na jednu priču o digitalnim realnostima koju sam odavde preneo 2009.
U njoj je bila reč o nesvakidašnjem eksperimentu uglednog mesečnika „Vajrd” (Wired) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji se bavi novim tehnologijama: svom novinaru koji se istakao tekstovima o nestalima i ljudima koji žele da promene identitet, ponudi je da sve to isproba na sebi.
Da se sakrije na mesec dana, uz svestrano zametanje tragova – prekid svih internet komunikacija, promenu imena i dokumenata – ali uz istovremeni poziv čitaocima da ga, za nagradu od 5.000 dolara, pronađu.
Nije prošlo mnogo a o „nestalom” je otkriveno gotovo sve: iskopan je svaki tekst koji je ikada objavio, otkrivena svaka adresa na kojoj je živeo, svi njegovi brojevi telefona, ime svakog člana šire porodice, na šta je alergičan, gde je poslednji put iznajmio stan (skeniran je i njegov potpis na ugovoru), pa čak i ko mu čuva mačku.
Ukratko, o „beguncu” je formiran poveći dosije, a da pri tom nije korišćen nijedan zvanični resurs. Svi delići njegovog života bili su rasuti po internetu. Njegova lokacija je konačno utvrđena posle samo 25 dana.
Bio je to primer upotrebe „resursa gomile” („crowdsourcing”), kolektivnog rešavanja nekog problema, a provala velike američke tajne, postojanja programa NSA za digitalnu prismotru „Prizma”, bila je delo jednog insajdera koji je znao ono što, kako se naknadno ispostavilo, nije trebalo.
Amerikanci i svet su samo na prvi pogled bili iznenađeni: mnogo toga su već znali, ili slutili, a ono što je im je zaista novo jeste kako se to radi.
Radi se – sveobuhvatno. NSA je, ispostavilo se, direktno priključena na servere (moćne kompjutere koji opslužuju kompjutere korisnika) devet najvećih internet operatera, iz kojih usisava celokupan saobraćaj: elektronsku poštu, pretrage na internetu, aktivnosti na društvenim mrežama i sve ostalo.
Na poseban način se, zatim, evidentira i sve drugo što u svakodnevici ostavlja neki digitalni trag: razgovori i razmena poruka mobilnim telefonima, plaćanja karticama...
Sve je, pri tom, bilo legalno, pokriveno „Patriotskim zakonom” iz 2001. i još jednim iz 2008. Neke dopune propisa vršene su i potom, a sve u ime sprečavanja terorizma, to jest primarnog cilja svake države: nacionalne bezbednosti.
Iz svega je postalo očigledno da su i u državi koja sebe ističe kao uzornu demokratiju, tajnim službama data ovlašćenja koja su karakteristika samo totalitarnih društava.
Predsednik Obama je rekao kako se prikupljaju i analiziraju samo takozvani meta podaci: ko s kim komunicira, kada i koliko dugo, a da se telefonski razgovori Amerikanaca ne prisluškuju niti njihova pošta čita, osim u slučajevima kad za to postoji sudski nalog. Za tu vrstu naloga nadležan je inače tajni sud kome zahtev može da podnese samo neki zvanični organ.
„Vašington post” je međutim u petak predsednika opovrgao, iznoseći novi dokument koji pokazuje da prisluškivanja i čitanja pošte ima, ako se ispuni veoma široka lepeza formalnih kriterijuma za to. Obamino obrazloženje da se na bezbednosti zbog svega više dobija nego što se gubi na privatnosti je međutim ostalo, iako za to nisu izneti baš uverljivi dokazi.
Zbog svega toga, iako sve miriše na veliku aferu, afere u stvari nema. Sveopšta prismotra je nova realnost koju je donela kombinacija tehnologije, ekonomije i političkog konteksta, ne samo u Americi.
Svaki građanin Londona, na primer, bude snimljen sa oko 300 kamera dnevno, postavljenim na ulicama, u javnom prevozu, trgovinama i institucijama. Prosečan Amerikanac je profilisan u oko 50 baza podataka, ne računajući one tajnih službi.
„Ne postoji gotovo ništa što ne možete da nađete o nekome, ako ste spremni da prekršite zakon i imate dovoljno novca”, čuvam u dokumentaciji izjavu jednog privatnog detektiva iz Velike Britanije od pre 7 godina, što danas svakako koriste njegove kolege širom sveta.
Eksplozija informatičkih tehnologija dovela je do toga da je količina podataka u različitim bazama nesrazmerno veća od broja i kvaliteta zakona koji regulišu njihovo korišćenje. Svi pri tom imaju isti problem: ko nadzire (i obuzdava) nadzornike. Jer, zna se, informacija je moć.
Bilo je samo pitanje vremena kada će doći do simbioze interesa digitalnih korporacija i bezbednosnih službi. Silicijumska dolina i NSA su u istom biznisu: prikupljanju informacija o ljudima, ali za različite svrhe. „Gugl”, „Jahu”, Fejsbuk”, „Microsoft; „Tviter” i ostali to prodaju oglašivačima (i drugima), NSA to koristi u državne svrhe – i da opravda svoje postojanje.
Više od milijardu ljudi danas na „Fejsbuku” o sebi ostavlja podatke koje nikad voljno ne bi stavili na uvid državi. Sve velike internet kompanije su američke, ali je iz ostatka sveta 80 odsto njihovih korisnika. Svi smo se prijavili za njihove besplatne servise koji su nam olakšali poslovanje, ignorišući sve dokaze da to i te kako plaćamo.
U Americi je na paranoji posle 11. septembra 2001. i na sprezi tehnologije i bezbednosnih službi izrastao svojevrsni „špijunsko industrijski kompleks”. Stvorena je prvo velika bezbednosna birokratija, njoj su zatim postali neophodni spoljni, privatni kooperanti da je snabdevaju tehnologijom i održavaju je.
Prema istraživanju koje je „Vašington post” sproveo još 2010, obaveštajnim radom (čitaj: špijuniranjem) ovde se bavi 1.271 državna organizacija i 1.931 privatna kompanija.
Godišnje one proizvedu oko 50.000 izveštaja i analiza, a pristup strogo poverljivim podacima ima ukupno 854.000 ljudi, koji rade na oko 10.000 lokacija širom Amerike. Samo u Vašingtonu, od septembra 2001, izgrađena su 33 nova supertajna kompleksa, čija je ukupna površina oko 10 miliona kvadratnih metara. Nema sumnje, reč je o sistemu koji je metastazirao i čije širenje ne može da se zaustavi.
Dižući galamu na državu i njene službe, prenebregavamo i špijunsku moć pojedinaca. Danas svaki haker naoružan laptopom (i, naravno, znanjem), može da povede sajber rat protiv neke korporacije, pa i države, i to na nivou nekad dostupnom samo specijalizovanim službama.
A može da nas špijunira i ljubomorni kolega s posla: na internetu je mnogo programa koje neko u naš kompjuter može da ubaci kao „trojanca”: instaliraće se neprimetno ako otvorimo poslatu nam sliku, dokument ili odemo na neki sajt čija je adresa priložena. Taj „kiloger” će potom na zadatu adresu slati svaki otkucaj na tastaturi i sve što se pojavljuje na našem ekranu.
A kako stvar s digitalnom prismotrom stoji kod kuće? Zvanično se iznosi da tajne službe Srbije prisluškuju 1.300 ljudi, a upućeni kažu da je realnija brojka 10.000. Imamo skupštinski Odbor za kontrolu službi bezbednosti, ali dilema je koliko ima spremnosti (famozne „političke volje”) da se one stvarno kontrolišu.
Imamo i Zakon o elektronskim komunikacijama koji reguliše pristup policije i službi „zadržanim podacima” o komunikacijama građana, ali je Ustavni sud neke od njegovih odredaba proglasio neustavnim, pa se očekuju dorade i izmene.
Nedavno smo saznali i da smo u grupi od 25 zemalja koje su kupile program za digitalno špijuniranje „Finspaj” (ili „Finfišer”, zavisno od verzije), od nekoliko stotina hiljada evra, koji može da pod prismotru stavi svaki računar i svaki mobilni telefon (naravno bez znanja vlasnika), pa čak i daljinski uključuje mikrofone. Kojim zakonom je regulisana njegova upotreba?
Šta da se radi? Ako pojedinac državu (bilo koju) upita da li je pod prismotrom, dobiće odgovor da je to državna tajna. Zahtevi za zaštitu privatnosti svugde stižu tek kad se shvati da je privatnost – naše pravo da ono što znamo čuvamo za sebe – već narušena. Borba za očuvanje privatnosti uvek sledi, nikad ne prethodi, tehnologijama za otkrivanje tajni.
Treba dakle shvatiti da je privatnost danas ljudsko pravo koje je izboreno, ali nije zagarantovano. I ponašati se u skladu s tim. Ne objavljivati prvo hroniku svog života na „Fejsbuku”, a onda tražiti zaštitu privatnosti. Jer tajna je samo ono što je poznato – ali ne svima.
Milan Mišić
objavljeno: 23/06/2013
.jpg)
