Izvor: Blic, 30.Sep.2017, 07:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kineske tajne BOMBARDOVANJA Beograda
Bombardovanje ambasade Kine u Beogradu jedan je od najzagonetnijih događaja 1999. Ovo istraživanje, specijalno napisano za „Rusku reč“, pokazuje da neočekivani ključ ka odgovorima možda leži u Podmoskovlju i na obali Južnog kineskog mora. Uništenje ambasade Narodne Republike Kine tokom bombardovanja Beograda još je jedna od glavnih prepreka u normalizaciji odnosa između Pekinga i Vašingtona.
Peking očekuje zvanična izvinjenja i kompenzaciju porodicama poginulih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u zgradi ambasade, a Vašington se poziva na „vojni“ karakter cilja, kao i na grešku u kartama koja je dovela do diplomatskog nesporazuma.
Reč je o slučaju koji se dogodio 7. maja 1999. za vreme intenzivnog bombardovanja Beograda. NATO na čelu sa SAD planirao je da bombardovanjem potpuno uništi sistem komande i snabdevanja Vojske Jugoslavije, piše Ruska reč.
Međutim, jedna krstareća raketa tipa BGM-109 "tomahavk", lansirana sa bombardera B-2, umesto vojnog objekta pogodila je - ambasadu Kine.
U ambasadi su se u tom trenutku nalazili novinar agencije „Sinhua“ Šao Junhuan, novinar časopisa „Ženmin žibao“ Sin Sing i njegova žena Đi Đing. Svi su poginuli.
Peking je uputio zvaničan protest. Predstavnici NATO-a su, međutim, istakli da je cilj bombardovanja bila zgrada Savezne uprave za snabdevanje koja se nalazi pored ambasade i navodno obezbeđuje snabdevanje srpskih jedinica, a ambasadu je raketa pogodila slučajno, jer je iz nje emitovan neprekidni radio-signal. Vojni stručnjaci su prisustvo signala interpretirali kao rezultat rada nekakvog komandnog punkta srpske armije i zato su uništenje tog cilja smatrali opravdanim.
Na tome bi čitava priča mogla i da se završi. Jasno je da je prilikom intenzivnog bombardovanja velikih megapolisa teško računati na selektivno pogađanje ciljeva. Iz tog razloga u trenutku bombardovanja u zgradi ambasade nije bilo diplomatskih predstavnika. Oni su na vreme evakuisani iz zone ratnih dejstava. Pa ipak, pojedine činjenice ukazuju na to da je uništenje ambasade moglo biti i planirana akcija.
Strateške i taktičke krstareće rakete BGM-109 "tomahavk" predstavljaju glavno udarno sredstvo američke mornarice i američkog vazduhoplovstva. U zavisnosti od bojevog punjenja (nuklearno, razorno-parčadno ili kasetno) BGM-109 može da leti skoro 3.000 km. Raketa se navodi na cilj pomoću nekoliko sistema koji joj omogućavaju da leti vrlo nisko (do 5 m) i da pri tome automatski prati reljef terena iznad koga leti. U njenom navođenju učestvuje i sistem navigacije GPS, zahvaljujući kome raketa precizno pogađa cilj sa visokim stepenom verovatnoće. U zavisnosti od vrste izabranog cilja bojeva glava može biti teška 150–450 kg, a to je sasvim dovoljno da se uništi ceo brod na moru ili dobro zaštićeni komandni punkt, pa čak i ceo grad, ako raketa nosi nuklearnu bojevu glavu.
U toku operacije protiv Iraka pod nazivom „Pustinjska oluja“, koja je prethodila bombardovanju Jugoslavije, ratna mornarica i ratno vazduhoplovstvo SAD svakodnevno su na Bagdad upućivali i po nekoliko hiljada raketa tipa BGM-109 "tomahavk", zahvaljujući čemu su već u prvim danima konflikta u potpunosti slomili sistem protivvazdušne odbrane Iraka i uništili strateške objekte odbrane, komande i vojne industrije u celoj zemlji. Sami Amerikanci pri tome nisu izgubili nijedan nosač krstarećih raketa, jer su ih lansirali sa udaljenosti koja je bila van dometa iračkog oružja.
Ista taktika je primenjena i tokom bombardovanja Beograda. Doduše, ovde nije sve išlo tako glatko. Na primer, u zoni ratnih dejstava bilo je dosta oblačno, tako da je na raketama bilo smetnji u prijemu tačnih koordinata od satelitskog sistema navigacije GPS. Zbog toga je otkazivao i sistem navođenja raketa BGM-109 "tomahavk", tako da su i sami predstavnici NATO-a priznali da rakete često ne pogađaju ciljeve. Upravo ta činjenica je kasnije navedena kao jedan od uzroka koji su doveli do toga da raketa padne na kinesku ambasadu, a zapravo su „gađali susednu zgradu“...
Prema nekim informacijama, o kojima su kasnije govorili i predstavnici Severnoatlantskog pakta, greške sistema GPS Amerikanci su kompenzovali slanjem u Beograd nekoliko grupa specijalaca čiji je zadatak bio da radio-signalom sa specijalnih lokatora „obeležavaju“ ciljeve koje je trebalo uništiti. U prilog ovoj verziji govori i činjenica da su predstavnici NATO-a u svom opravdavanju povodom uništenja ambasade Kine više puta pomenuli da su prilikom planiranja operacije koristili zastarele karte Beograda. Drugim rečima, nisu grešile samo rakete navođene sa satelita, nego i vojnici koji su sa zemlje usmeravali njihov let.
Kakve veze ima obaranje "nevidljivog"?
Ova priča, međutim, ima veoma neočekivani zaplet. Rat u Jugoslaviji ima još jednu nerešenu zagonetku: kako je oboren američki „nevidljivi“ avion F-117A.
Ta mašina je napravljena za rešavanje specijalnih i vrlo osetljivih zadataka. Uglaste ivice aviona, koji više liče na bumerang, nego na klasični avion, trebalo je da učine F-117A apsolutno nevidljivim za radare protivnika, zahvaljujući čemu je američki bombarder mogao nekažnjeno da izvršava borbene zadatke u dubokoj pozadini protivnika. Te karakteristike je F-117A potvrdio tokom Panamskog konflikta i uspešno je dejstvovao u Iraku, ali je u Jugoslaviji je doživeo potpuni fijasko.
Srpski izvori tvrde da je „nevidljivi“ oboren zastarelim sovjetskim protivavionskim raketnim sistemom S-125 „Neva“ i da je to uradila 3. baterija 250. brigade Protivvazdušne odbrane pod komandom Zoltana Danija. Eksperti, međutim, tvrde da je taj raketni sistem potpuno zastareo i da pomoću njega tako nešto ne bi moglo da se postigne, jer njegov radar fizički ne može da prepozna avion napravljen tehnologijom „stelt“. Srbi su imali još jedan kompleks protivvazdušne odbrane sovjetske proizvodnje tipa „Kub“, ali ni on, po mišljenju eksperata, po svojim taktičko-tehničkim karakteristikama nije pogodan za presretanje aviona F-117A.
Dakle, šta se dogodilo?
Tajna oborenog aviona F-117A otkrivena je slučajno. U muzeju naučnoistraživačkog instituta „Tihomirov“ u Žukovskom kod Moskve, inače jednog od vodećih instituta za projektovanje radara, pojavio se novi eksponat: komad kabine zlosrećnog američkog bombardera. Natpis ispod eksponata nedvomisleno govori da je cilj pogođen raketom ruskog protivavionskog raketnog sistema „Buk“. To objašnjenje je donelo i novu nedoumicu.
Naime, srpska armija tada nije posedovala sistem „Buk“, kao što ga ne poseduje ni danas. Što se samog aviona F-117A tiče, njegovi komadi su se, na isto tako zagonetan način kao i najnoviji protivavionski raketni sistem, iznenada pojavili u podmoskovskom gradu Žukovskom, u Institutu za aero-nautiku „Gromov“, inače glavnoj naučnoj ustanovi Rusije koja se bavi proučavanjem novih materijala i tehnologija, a takođe i testiranjem perspektivne avionske tehnike.
Kasnije su Amerikanci ipak pokušali da reše slučaj sa bombardovanjem kineske ambasade u Beogradu. Smenjen je jedan od rukovodilaca CIA, a mnogi šefovi su dobili opomenu. Pekingu, međutim, to nije bilo dovoljno. Tadašnji predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Kine Ču Banczao zahtevao je od Vašingtona „da se krivci kazne, a da se kineskoj vladi i kineskom narodu pruži zadovoljavajuće obrazloženje“, jer Peking ne veruje da je u pitanju bila „tragična greška“.
Posle ovih reči usledio je i konkretan korak Kine. Dve godine posle rata u Srbiji kineski lovci su presreli američki izviđački avion EP-3 i prinudili ga da sleti. Avion je obavljao redovni let iznad teritorije Južnog kineskog mora. Obe zemlje, kao i u slučaju sa ambasadom u Beogradu, nisu dizale prašinu oko ovog događaja. Vašington je diplomatskim kanalima insistirao da Peking vrati avion i posadu od 20 vojnika. Piloti su pušteni nakon 11 dana, a špijunski avion je vraćen tek nekoliko meseci kasnije, i to razmontiran na delove.
I to nije sve: Pentagon je za prevoz tih delova morao da zakupi ruski teretni avion An-124 „Ruslan“, jer Kinezi nisu pustili na svoju teritoriju američki transportni avion S-130.
Autor je kapetan trećeg ranga u rezervi i vojni ekspert lista „Izvestija“.
.jpg)
