Izvor: Vostok.rs, 05.Dec.2023, 18:49
Završnica: Kako će Ukrajina gledati na svoj poraz?
Izvor: RT / Tarik C. Amar (F)
Pred kraj Drugog svetskog rata (u Evropi), Nemci su često delili mračnu šalu, odražavajući njihov zasluženi strah od mogućnosti poraza: „Uživajte u ratu, mir će biti užasan. Naravno, uprkos najgorim naporima ukrajinske krajnje desnice da naškodi i politici i imidžu svoje zemlje, nijedan objektivni posmatrač ne bi izjednačio Ukrajinu sa nacističkom Nemačkom.
Ipak, taj stari nemački humor na vešalima ukazuje na pitanje koje je sada relevantno za Ukrajinu. Čak i militantno antiruski Ekonomist uočava „ratni zamor“ i u SAD i u EU. Zapadno finansiranje od kojeg zavisi Kijev je u opasnosti da presahne; a trenutna obećanja o novcu nisu pouzdana.
Kada i kako će se rat završiti?
Blumberg izveštava o „osećaju sumornosti“ u Ukrajini, a Vol Strit žurnal priznaje da „Moskva ima prednost na vojnom, političkom i ekonomskom frontu“. Istaknuti američki vojni komentator Majkl Kofman, koji često gazi tanku liniju između profesionalne analize i prozapadne pristrasnosti, blizu je suočavanja sa stvarnošću. I dalje insistirajući da je „netačno sugerisati da Rusija pobeđuje u ratu“, on priznaje da „ako se sledeće godine ne donesu pravi izbori o ukrajinskom pristupu i zapadnim resursima, onda izgledi Ukrajine za uspeh izgledaju mutni“. On takođe predlaže da Kijev pređe na defanzivu. Iskreno, već i jesu i nisu imali izbora.
Ipak, odbrambena strategija ne može postići zvanične ratne ciljeve Ukrajine, jer oni uključuju preuzimanje teritorije od Rusije. Za Ukrajinu, Kofmanovi „ispravni izbori“ podrazumevaju odustajanje od toga. Nekadašnji ratni huškač i savetnik Zelenskog – a sada neprijatelj – Aleksej Arestovič, na primer, ispravno je uočio tu činjenicu. Takav ishod se naziva „gubitak“. Redefinisanje toga kao oblika „uspeha“ – pomeranje stativa koje je sada popularno na Zapadu – izgleda kao nespretan pokušaj da se racionalizuje i proda poraz.
Što se tiče „pravih izbora“ za Zapad, uprkos očajničkim pozivima rekonstruktora Hladnog rata i ukrajinskog proksi ratnog pospešivača Tima Snajdera i američkog glavnog strateškog „mentora“ Voltera Rasela Mida, Zapad bi mogao da nastavi da finansira Ukrajinu, ali je malo je verovatno da će još jednom povećati cenu. Zašto bi, kada su sve njene dosadašnje strategije – ekonomske, vojne, diplomatske i informacionim ratom – propale po veliku cenu? Umesto toga, dešava se američki pokušaj da se veći teret proksi rata prebaci na EU.
Ako Donald Tramp pobedi na američkim izborima za manje od godinu dana, onda će se taj trend sigurno ubrzati, što je čak i britanski državni emiter Bi-Bi-Si odavno prepoznao. Verovatno su u pravu zapadni posmatrači koji smatraju da je to razlog da Rusija ne žuri da sklapa mir pre novembra 2024. godine.
Ali šta ako Zapad i Ukrajina iznenada osmisle potpuno novi paket briljantnih strategija koje menjaju igru? Nakon što se „čudotvorno oružje“ sruši, možda ćemo videti „čudotvorne ideje“? nećemo. Jer da su zapadne elite mogle da ih imaju, već bi ih iskoristile.
Što se tiče Ukrajine, Marijana Bezuglaja, članica parlamenta, upravo je izazvala pometnju optužujući vojsku da nije uspela da proizvede bilo kakav pravi plan za 2024. Jasno je da je ovaj napad deo borbe za moć – i igre okrivljavanja – između predsednika Vladimira Zelenskog i glavnokomandujećeg Valeriaj Zalužnog. Ali Bezuglaja ne laže, samo iskorišćava činjenice.
Održavajući u životu uporno nesofisticiranu zapadnu tradiciju stereotipa o Rusiji po velikoj ceni, NATO stručnjaci poput Konstance Stelcenmiler iz Brukings instituta možda nastavljaju da potcenjuju Moskvu kao „ne toliko stratešku i ne toliko inteligentnu“, već samo veoma „odlučnu“. Na osnovu te pretpostavke, zapadnjaci – uključujući stručnjake za razmišljanje – u zastoju od onoga na čemu insistiraju da zamišljaju kao ne baš pametnu Moskvu, moraju zaključiti da su još manje bistri.
Ali ako ništa ne uspe kao uspeh, tačno je i suprotno – ništa ne uspeva kao neuspeh: neuspesi Ukrajine i Zapada su već samojačajući trend. Dakle, sada je relevantno pitanje: kada se sadašnji rat završi, najverovatnije ukrajinskim (i zapadnim) porazom, šta će biti posle njega? To je pitanje na koje je i pravovremeno i teško odgovoriti.
Kao prvo, u Ukrajini i na Zapadu još uvek ima previše onih koji veruju – ili se pretvaraju da veruju? – da rat treba i može da se nastavi, možda godinama. Nemački kancelar Olaf Šolc, na primer, upravo je izjavio da EU mora da nastavi da podržava Ukrajinu jer je za blok od suštinskog značaja da Rusija ne sme da pobedi. Takve nepopustljive pozicije – ili retorika – odaju nerealnu procenu ukrajinskih, zapadnih i ruskih kapaciteta. Oni takođe podrazumevaju žrtvovanje više života Ukrajine u interesu EU.
Šolc, na primer, govori iz gotovo dirljivo savršene pozicije slabosti. Njegovo lično odobravanje je upravo dostiglo rekordno nizak nivo; koalicionoj vladi koju pokušava da vodi ne ide mnogo bolje. Nije ni čudo: Međunarodni monetarni fond sada očekuje da će Nemačka ove godine završiti kao najveća svetska ekonomija sa najlošijim učinkom, dok je neustavna finansijska prevara vlade izazvala ozbiljnu budžetsku krizu koja će izazvati bolne rezove javne potrošnje.
Šolc može, naravno, da laže. Postoje i nepotvrđeni izveštaji – ili curenja? – da Berlin planira da se pridruži Vašingtonu u primoravanju Ukrajine da se pomiri.
Ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitrij Kuleba možda i dalje hrabro poriče da oseća bilo kakav pritisak zapadnih sponzora svoje zemlje.
U stvarnosti, višestruki signali ukazuju u drugom pravcu: zapadni lideri barem razmatraju opciju da smanje svoje gubitke tako što će Ukrajinu naterati da se odrekne teritorije.
Nasuprot tome, zapadnjački razgovori o ratu u Ukrajini imaju sve slabiji zvuk. Ironično je da je pre samo nekoliko meseci – ali pre nego što se predvidljivi neuspeh ukrajinske letnje ofanzive pretvorio u nepobitnu činjenicu – Forin Polisi pretpostavio da je ukrajinska politika ruskog predsednika Vladimira Putina postala plen zablude o potopljenim troškovima. Do sada je jasno da je Zapad taj koji doživljava nevoljnost bezobzirnog kockara da odustane pre nego što pretrpi još veće gubitke. Cinizam, volja da se iscedi poslednji komad krvi iz Ukrajine i tvrdoglavo odbijanje da se priznaju greške iz prošlosti takođe će igrati ulogu.
Ipak, treba napomenuti da su čak i neki posmatrači koji ne pate od takvih zapadnih predrasuda pesimistični u pogledu brzog okončanja rata. To je zato što veruju da će na kraju Vašington nastaviti da podstiče svoj proksi rat protiv Rusije u Ukrajini, ko god da je ili izgleda da je glavni u Beloj kući. Za Ukrajinu i Ukrajince bi takva strategija ipak značila poraz, ali posle još više gubitaka i stradanja.
S druge strane, s obzirom na teško stanje ukrajinskog ljudstva i drugih resursa, ne može se isključiti iznenadna promena situacije na terenu. Rat bi mogao da uđe u novu fazu obeleženu (u početku) lokalnim slomovima ukrajinskih snaga i tako značajnim ruskim prodorima da bi Kijev morao da prihvati poraz u ovom ili onom obliku, bilo pod režimom Zelenskog ili naslednikom.
Strah pojedinih zapadnih zvaničnika da bi Ukrajina mogla da se „rasplete“ već ove zime nije bez osnova. U tom scenariju, borbe bi bile gotove relativno brzo, odnosno najkasnije u nekom trenutku sledeće godine, čak i ako bi moglo potrajati mnogo duže (uporedite slučaj Koreje) da se formalno ratno stanje zameni mirom u punom smislu te reči. Kao što je Džon Miršajmer upozorio, istinski ili inherentno stabilan mir može biti nemoguć, ali de fakto prekid borbenih dejstava– nazovite to zamrznutim sukobom, ako želite – može da mu prethodi. Možda nije lepo, ali bi ipak napravilo veliku razliku.
Sve navedeno povlači paradoks. Još ne možemo reći da li je kraj rata blizu, ali nije prerano razmišljati o posleratnom periodu. Nepoznanice sadašnje situacije usložnjavaju i pitanje kakav će tačno oblik poprimiti to posleratno doba.
Sudbina ukrajinskih vojnih i NATO ambicija
Pretpostavimo sledeće: prvo, dok se formalno ratno stanje može nastaviti, važnije pitanje je šta će biti potrebno da se okončaju stvarne borbe. Kijev bi izgubio teritoriju i, generalno, morao bi da učini dodatne ustupke Rusiji. Najlakše je predvideti povratak Ukrajine na neutralnost i, posebno, odustajanje od svojih NATO ambicija (i, naravno, trenutne de fakto integracije u alijansu). Drugi ishod koji Rusija mora da teži jeste ograničavanje vojnog potencijala Kijeva. Treći rezultat koji Moskva neće pustiti je da ili potpuno neutrališe (verovatno nemoguće) ili snažno umanji uticaj ukrajinske krajnje desnice.
Tako će posleratna Ukrajina biti manja, neutralna, vojno slaba, a njena zvanična politika i institucije (posebno one naoružane, kao što su policija i vojska) moraće da puste krajnje desničarsko osoblje i uticaj, barem na površinu. Nema više „Crnih sunca“ na izložbi, osim možda na privatnim zabavama. Ako se ovi uslovi ne ispune, borbe mogu i dalje privremeno prestati, ali ne zadugo.
Što se tiče NATO-a (odnosno SAD), ovde je fundamentalno pitanje da li će Rusija uopšte ponovo tražiti veliko rešenje, principijelno resetovanje, ali ovog puta sa pozicije povećane snage ili, umesto toga, iskoristiti svoju prednost da postigne više ograničen cilj da ostvari svoj bezbednosni interes tako što će oblikovati „samo“ rešnje o Ukrajini i oko nje.
Rusija može, a možda i ne želi – ili biti u stanju – takođe da natera NATO da eksplicitno odustane od Ukrajine i, šire, od njegove pogrešno shvaćene strategije širenja. Štaviše, Moskva može, ali i ne mora pokušati da ponovo insistira na fundamentalnoj reviziji evropske bezbednosne arhitekture i njenog odnosa sa SAD i NATO, kao u svojim predratnim predlozima krajem 2021.
Ono što je izvesno jeste da kada Moskva stvori činjenice na terenu u Ukrajini, a Kijev bude morao da se vrati na neutralnost (rečju i delima), držanje NATO-a će izgubiti veliki deo svog značaja. Postoje nezvanični signali da blok možda razmišlja o prihvatanju samo dela Ukrajine (ni Kijev niti njegove zapadne pristalice neće priznati Krim ili druge teritorije pod kontrolom Moskve kao ruske i verovatno će ih nazivati „okupiranim“). Ako je takav plan B ozbiljan, uprkos činjenici da bi prekinuo tradiciju NATO-a i bio glup, Ukrajina ga odbacuje. I opet, bilo kakvi znaci njegove primene bi verovatno brzo ponovo pokrenuli borbe. Istina je da su neki pametni posmatrači spekulisali da bi Moskva možda bila voljna da živi sa smanjenom Ukrajinom koja je deo NATO-a. Ali u vezi sa ovim, verovatno će pogrešiti.
Kakav god pristup da izabere Rusija, ključna stvar je da ona sada ima inicijativu. To je, dragi NATO, ono što se dešava kada izgubite rat: Zapad neće postavljati dnevni red.
Budućnost nastojanja Kijeva za članstvo u EU
Šta je sa EU? Na kraju krajeva, jedan od ključnih uzroka aktuelnog rata i prethodne krize bila je promena režima u Kijevu 2014. godine, koja je pokrenuta sukobom oko ulaska Ukrajine u taj blok. U ovom trenutku, EU ne pokazuje nameru da promeni ovaj kurs. Zaista, izgleda da će uskoro otvoriti formalni proces koji vodi ka punopravnom članstvu. Međutim, postoji otpor nekih država članica. Otvoreno odbijanje dolazi iz Mađarske, čiji premijer Viktor Orban preti da će blokirati ovu politiku kao i više novca za Kijev. Tamo gde Orban isplazi vrat, on možda nije sam u strahu od integracije velike, siromašne, veoma korumpirane, devastirane i revoluciji sklone nove države članice sa bezbednosnim problemom iz pakla.
U svakom slučaju, pretpostavimo da se za sada elita EU snalazi – na primer oslobađanjem više zamrznutih sredstava za Mađarsku – i da Ukrajina ulazi u zvanične pregovore o članstvu. Kao što je odavno istaknuto, početak pregovora o pristupanju nije isto što i dobijanje članstva. Najmanje godine, a moguće i decenije, mogu da odvoje jednu tačku od druge, a proces takođe može da se zaglavi u blatu. Štaviše, kao što su nedavni izborni uspesi Slovaka Roberta Fica i Holandije Gerta Vildersa još jednom pokazali, tlo se pomera i unutar EU. Dodajte nalet AfD-a u Nemačkoj, a sposobnost EU da se drži plana je veoma upitna.
Posleratna Ukrajina verovatno neće biti punopravna članica Evropske unije. Ili na duže vreme ili možda zauvek.
Hoće li režim Zelenskog preživeti?
Šta je sa Ukrajinom kod kuće? Teško je zamisliti politički opstanak aktuelnog predsednika Vladimira Zelenskog u Ukrajini nakon poraza. Čak i sada, interna anketa ukrajinske vlade koju citira Ekonomist pokazuje drastičan pad njegovog rejtinga. Što je još gore, dok je Zelenski pao na 32%, glavnokomandujući Zalužni i dalje ima 70%, a posebno zlokobni šef ukrajinske vojne obaveštajne službe Kiril Budanov, koji ponosno vodi programe atentata, ima solidnih 45%.
I, naravno, Ekonomist koji objavljuje takve brojke je još jedan znak da Zelenski takođe gubi podršku Zapada. Prvobitno intenzivan kult ličnosti koji je Zelenski uživao na Zapadu kao gotovo čudesnog vođe možda ga je prevario u lažni osećaj sigurnosti i nezamenljivosti. U stvarnosti, to ga sada čini savršenim žrtvenim jarcem. Kao što znamo iz klasične tragedije, sa velikom uzdizanjem dolazi potencijal za dubok pad.
Šta bi bilo posle režima Zelenskog? Ovde je vreme da sakrijete kristalnu kuglu jer stvari postaju jednostavno previše neprozirne. Jedna stvar kojoj istinski prijatelji Ukrajine treba da se nadaju jeste da će ono što je sledeće zapravo i dalje biti neki oblik koherentne i minimalno efikasne vlade. Oni sa loše osmišljenim fantazijama o „južnokorejskom čudu“ u onome što će ostati od Ukrajine, možda će želeti da se ponovo fokusiraju na elementarnija, hobsovska pitanja: u zemlji punoj razočaranih građana i veterana i preplavljenih oružjem, sa krajnjom desnicom bez premca na svetu, stvari bi zaista mogle postati veoma ružne.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
